Ukrajinski vojnici koji su se vratili sa fronta na istoku zemlje opisali su uslove koji su vladali u borbama za velike gradove u Lugansku, naročito za Severodonjeck, koji su Rusi nedavno potpuno okupirali.
Zapaljene šume i gradovi izgoreli su do temelja. Saborci sa odsečenim udovima. Bombardovanja koja su tako nemilosrdna da je jedina opcija ležati u rovu, čekati i moliti se.
Ukrajinski vojnici koji su se vratili sa linija fronta u Donbasu na istoku Ukrajine – gde Rusija vodi žestoku ofanzivu – opisali kako je izgledao "apokaliptični" ratu iscrpljivanja.
U intervjuima za Asošijeted pres, neki su se žalili na haotičnu organizaciju, dezertere i probleme mentalnog zdravlja uzrokovane nemilosrdnim granatiranjem. Drugi su govorili o visokom moralu, herojstvu svojih saboraca i posvećenosti da se bore, čak i kada su bolje opremljeni Rusi kontrolisali veći deo borbene zone.
Poručnik Volodimir Nazarenko (30), drugi po komandi bataljona Svoboda ukrajinske Nacionalne garde, bio je sa trupama koje su se po naređenju povukle iz Severodonjecka.Tokom jednomesečne bitke, ruski tenkovi su uništili sve potencijalne odbrambene položaje i pretvorili grad, gde je pre rata živelo 101.000 ljudi, u "spaljenu pustinju“, rekao je on.
"Svaki dan su nas granatirali. Ne želim da lažem o tome. Ali to je bilo baraž municije na svaku zgradu“, rekao je Nazarenko. "Grad je metodično sravnjen sa zemljom".
U to vreme, Severodonjeck je bio jedan od dva velika grada pod ukrajinskom kontrolom u Lugansku gde su proruski separatisti pre osam godina proglasili nepriznatu republiku. Do trenutka kada je 24. juna stigla naredba o povlačenju, Ukrajinci su bili opkoljeni sa tri strane i branili su grad iz hemijske fabrike u kojoj su bili skloni i civili.
"Ako je negde na Zemlji postojao pakao, onda je to bio u Severodonjecku“, rekao je Artem Ruban, vojnik Nazarenkovog bataljona. "Unutrašnja snaga naših momaka omogućila im je da drže grad do poslednjeg trenutka".
"To nisu bili ljudski uslovi u kojima su se borili. Teško je objasniti kako se sada osećaju ili kako je bilo tamo“, rekao je Ruban. "Borili su se do kraja. Zadatak je bio uništiti neprijatelja, bez obzira na sve".
Nazarenko, koji se takođe borio u Kijevu i drugde na istoku nakon što je Rusija napala Ukrajinu, smatra ukrajinsku operaciju u Severodonjecku "pobedom“ uprkos ishodu. Rekao je da su branioci uspeli da ograniče žrtve dok su odugovlačili rusko napredovanje mnogo duže nego što se očekivalo, iscrpljujući ruske resurse.
"Njihova vojska je pretrpela ogromne gubitke, a njihov potencijal za napad je izbrisan“, tvrdi on.
I poručnik i vojnik pod njegovom komandom izrazili su uverenje da će Ukrajina vratiti sve okupirane teritorije i pobediti Rusiju. Insistirali su na tome da je moral ostao visok, piše AP. Drugi vojnici, većina bez borbenog iskustva pre invazije, delili su pesimističnije priče dok su insistirali na anonimnosti ili su koristili samo svoja imena da bi razgovarali o svojim iskustvima.
Aleksij, pripadnik ukrajinske vojske koji je počeo da se bori protiv separatista koje podržava Moskva 2016. godine, upravo se vratio sa fronta teško šepajući. Rekao je da je ranjen na bojnom polju u Zolotu, gradu koji su Rusi takođe zauzeli.
"Na TV-u prikazuju prelepe slike linija fronta, solidarnosti, vojske, ali realnost je sasvim drugačija“, rekao je on, dodajući da ne misli da bi isporuka više zapadnog oružja promenila tok rata.
Njegovom bataljonu je počelo da ponestaje municije posle nekoliko nedelja, rekao je Aleksij. U jednom trenutku, nemilosrdno granatiranje sprečilo je vojnike da stoje u rovovima.
Viši predsednički pomoćnik izvestio je prošlog meseca da 100 do 200 ukrajinskih vojnika gine svakog dana, ali Kijev nije saopštio ukupan broj poginulih u akciji. Aleksij tvrdio da je njegova jedinica izgubila 150 ljudi tokom prva tri dana borbe, mnoge zbog gubitka krvi.
Zbog nemilosrdnog bombardovanja, ranjeni vojnici su evakuisani samo noću, a ponekad su morali da čekaju i po dva dana, rekao je on.
"Komandire nije briga da li ste psihički slomljeni. Ako imate srce koje radi, ako imate ruke i noge, morate se vratiti unutra“, dodao je on.
Marija, 41-godišnja komandir voda koja se pridružila ukrajinskoj vojsci 2018. nakon što je radila kao advokat i rodila ćerku, objasnila je da nivo opasnosti i neprijatnosti može u velikoj meri da varira u zavisnosti od lokacije jedinice i pristupa linijama snabdevanja.
Linije fronta koje postoje od početka sukoba sa proruskim separatistima 2014. su statičnije i predvidljivije, dok su mesta koja su postala bojno polje otkako je Rusija poslala svoje trupe "drugačiji svet“, rekla je ona.
Marija kaže da se njen muž trenutno bori na takvoj "vrućoj tački“. Svima nedostaju porodice i svi brinu za svoje voljene, ali su njeni podređeni su održali raspoloženje, rekla je ona.
"Mi smo potomci Kozaka, slobodni smo i hrabri. To nam je u krvi“, rekla je ona. "Borićemo se do kraja."
Dva druga vojnika sa kojima je AP razgovaraoo — bivši službenici u Kijevu bez prethodnog borbenog iskustva — rekli su da su poslati na prve linije fronta na istoku čim su završili početnu obuku. Rekli su da su primetili "užasnu organizaciju” i "nelogično donošenje odluka”, a mnogi ljudi u njihovom bataljonu su odbili da se bore.
Jedan od vojnika je rekao da svakodnevno puši marihuanu. "U suprotnom bih izgubio razum, dezertirao bih. To je jedini način na koji mogu da se izborim", rekao je on.
Bivši učitelj u Slavjansku (28) koji "nikada nije ni slutio“ da će se boriti za svoju zemlju opisao je ukrajinska ratišta kao potpuno drugačiji život, sa drugačijim sistemom vrednosti i emocionalnim usponima i padovima.
"Ima radosti, ima tuge. Sve je isprepleteno“, rekao je on.
Prijateljstvo sa saborcima su svetle tačke tog života. Ali video je i kolege vojnike kako podležu ekstremnom umoru, kako fizičkom tako i psihičkom, i koji pokazuju simptome PTSP-a.
"Teško je živeti pod stalnim stresom, neispavan i neuhranjen. Da svojim očima vidiš sve te strahote — mrtve, otkinute udove. Malo je verovatno da nečija psiha to može da izdrži“, rekao je on.
Ipak, i on je insistirao da motivacija za odbranu svoje zemlje ostaje.
"Spremni smo da izdržimo i da se borimo stisnutih zuba. Bez obzira koliko je teško“, rekao je učitelj. "Ko će braniti moj dom i moju porodicu, ako ne ja?“
Centar u gradu Slavjansku obezbeđuje lokalnim vojnim jedinicama opremu i namirnice, a vojnicima daje mesto gde mogu da odu tokom kratkih predaha od fizičkog iskušenja i užasa bitke.
Tatjana Kimion, 43-godišnja plesna koreografkinja, postavila je centar kada je počeo rat. Prolaze sve vrste vojnika, kaže ona, od veštih specijalaca i ratom prekaljenih veterana do civila koji su postali borci koji su se prijavili tek nedavno.
"Može biti ovako: prvi put dolazi, široko se osmehuje, ume da bude i stidljiv. Sledeći put kada dođe, a u očima mu je praznina“, rekla je ona."Prošao je kroz nešto i sada je drugačiji".
Iza nje, grupa mladih ukrajinskih vojnika na rotaciji sa prve linije sedi i deli šale i picu. Topot artiljerije se čuje nekoliko milja dalje.
"Uglavnom se nadaju boljem. Da, ponekad dođu malo tužni, ali nadamo se da ćemo im ovde podići raspoloženje“, rekla je Kimion. "Grlimo se, osmehujemo jedni drugima i onda se vraćaju na bojište".
Ruske snage su u nedelju zauzele poslednje ukrajinsko uporište u provinciji Lugansk i pojačale raketne udare na Donjeck, provinciju Donbas u kojoj se nalazi njen centar.
Kurir.rs