Ima tome već nekoliko godina otkako sam lansirao revolucionarnu istorijsku tezu da Srbijom ne pale i ne žare takozvani srpski tirjani (legion im je ime), nego mistični entitet, beogradska cincarsko-kalburska čaršija, koja (figurativno, naravno) tirjanima plati jagnje, ali im za skupe pare proda kožu.
U dosadašnjoj istoriji bila su samo četiri kratkotrajna izuzetka od tog gvozdenog pravila: 1) carstvije kralja Milana, 2) vlada Milana Piroćanca u XIX veku, 3) vlada Zorana Ðinđića i 4) Visoko Carstvije Vučićevo u XXI. Time ekspresno stigosmo do teme naše današnje kolumne i pitanja od 1.000.000.000 porcija boršča - kako to da Carstvije Vučićevo - koje je turbosrpski-nacionalicističko, ultrapopulističko i svetosavsko - nije po volji i ukusu kalbursko-cincarske čaršije i vodećih čaršilija. Pa zar to nije politika Slavskog Pojasa i Kitaj Goroda, zapitaće se naivčine.
Odgovor je jednostavan. Jeste to ta politika, ali nije njen, da kažemo, „sporovodnik“. Kitaj Gorod i Slavski Pojas misle da formacijsko mesto Moćnog Rendžera ne pripada Visokom Vučiću, poreklom iz prigradskog naselja, nego nekom Koštunici pod B, rodom iz elitnih Krugova Dvojke, čiji je elitizmom obuhvaćen i Picin park.
Vučić im je pokvario vekovnu igru. Vučićeva, naime, izborna baza (svih vremena) služila je da jagnjad čije kože koštaju tri čaršlijama prodaje za 2,5 dinara, da gine u ratovima, da arlauče na mitinzima podrške i izvodi jogurt-revolucije, da bi post festum sav kajmak pokupili „kolenović“ i njihovi ahbabi.
Sumo sumare, što rekle pevaljke, populistička izborna baza decenijama je obavljala zemljane radove i prljave poslove za cincarsko-kalbursku čaršiju, sve dok joj Ðinđić nije privremeno smrsio konce. Vrlo privremeno. Ubrzo je čaršija njemu smrsila konce.
Posle streljanja, u pravi mah je izgledalo da cincarsko-kalburskim carstvijima raznoraznih Koštunica i Tadića neće biti kraja, da će kupovina jagnjadi za 2,5, prodaja koža za tri i veleprodaja muda umesto bubrega vavek cvetati i tako bi verovatni i bilo da Tonga i Vučić nisu okrenuli ćurak naopako - umal, grešna mi duša, umesto „ćurak“ ne napisah „jagnjeća koža“ - i prvi put u srpskoj istoriji na vlast (na svim nivoima) doveli muškarce i žene iz prigradskih naselja, plus prebege iz Euromahale, da im zanose muda.
Revoluciju prigradskih naselja, doduše, nisu izveli baš po mom ukusu - imao bih silesiju zakeranja - ali em se revoluciji u zube ne gleda, em mi je prigradska revolucija priuštila ogromno zadovoljstvo detronizacije i marginalizacije cincarsko-kalburske čaršije.
Ne kažem da će revolucija prigradskog naselja nužno završiti emancipacijom, urbanizacijom i akulturacijom prigradskih revolucionara, ali mogućnost ostaje otvorena. Bar neko vreme. Možda će prigradski revolucionari - ili bar njihova elita - u jednom trenutku dokonati da odgovornost za veliki deo njihove drljavosti, prostakluka i psihologije rulje pada na prezir kojima ga vekovima obasipa kitajgordska elita gora od rulje.