Možda ćete se posle ove priče zamisliti
Da li znate, da oko nas žive ljudi koji su za sistem nevidljivi? Bez upisa u matičnu knjigu rođenih, bez državljanstva, lične karte i zdravstvene knjižice ovi ljudi su prinuđeni da vode težak život.
Ekipa Kurir televizije posetila je romsku porodicu Demiri, koja živi u Čukaričkoj šumi, koja živi ovaj problem. Ovo je apatridija.
"Svako ima pravo na državljanstvo". Ovako počinje 15. član Univerzalne dekleracije o ljudskim pravima Ujedinjnih nacija iz 1948. godine. Uprkos ovom dokumentu, postoje ljudi koji su apatridi a žive oko nas. Ovo je priča o osobama koje su za sistem „nevidljive“, o ljudima bez dokumenata.
- Mi smo od '99. ovde. Deca su mi se ovde rodila i sve. Tako da smo ovde stali kad smo došli sa Kosova i Metohije. Prvo sam živeo u Vidikovcu, možda jedno godinu dana. Onda sam došao ovde, na Čukaričku padinu. I ovde smo pravili kuće, barake i tako smo ovde stali - kaže za Kurir televiziju Asman Demiri.
On sa jedanaestoro ukućana živi u Čukaričkoj šumi. Kad su bežeći od rata, došli u Beograd, mnoge stvari su ostale na Kosmetu.
- Ništa od dokumenata nismo imali i tako. Kad smo došli bili smo u Praksis i zamolili smo da nam daju neke potvrde da možemo da se krećemo po gradu, da bismo išli da radimo. I policija kad nas je stopirala mi smo pokazivali te potvrde i ajd neće da nas dira. Po neki put hoće, kaže, pet hiljada bez lične karte - dodaje on.
- Praksis postoji od 2004. i glavna stvar koju radimo je da pružamo besplatnu pravnu pomoć licima koja su u riziku od apatridije, dakle, ljudima koji nemaju dokumenta. Sada se popravila situacija. Kada smo počeli da radimo bilo je na desetine ljudi koji nisu imali dokumente, možda i stotine, a sada ih je mnogo manje. Dakle, popravila se situacija, ali nažalost i dalje ima ljudi koji nemaju dokumente i samim tim ne mogu da ostvare nikakva prava, kao što je slučaj sa porodicom Demiri - kaže volonter organizacije Praksis.
Najčešći problem kod ljudi koji nisu upisani u matičnu knjigu rođenih je što nemaju državljanstvo. Takođe može da bude problem ako su upisani u knjige rođenih i imaju državljanstvo, a nemaju prebivalište, pa samim tim ne mogu da izvade ličnu kartu i uživaju prava za koja im je ovaj dokument potreban.
- Od nas niko nije išao u školu, ni od moje dece, ništa.. Čekam, nekako ako bih došao do dokumentacije dao bih decu u školu. Ako ja na primer, nisam ništa uspeo, bar deca da uspeju nešto. Da imaju svoju školu, da imaju neki zanat, da imaju svoja kola, da može da se kreću. Da ima neko da dođe da nas pomogne. Da idemo negde drugo, a ne ovako da živimo. Pa nemamo struju, nemamo vodu. Kad bi imali našu kuću, našu vodu, da deca idu u školu, da se izvade dokumente naše da idemo po lekarima. Traže nam knjižice, pa mi nemamo. Viču na nas. Mi kažemo da smo predali, i tako... Kupamo se, brate, u korito, sipamo vodu u lonče na šporet i grejemo i sipamo u korito i tako se kupamo. Da, da, da, se plašimo što ima zmije, ima đubre, ima pacove i tako.. Bolje bi bilo da imamo našu kuću, naše dokumente, naš socijal.. to je sve - kažu.
Đevu, kada se rodila, majka nije upisala u matičnu knjigu rođenih, što je napravilo problem ne samo njoj, već svim njenim potomcima.
- Rođena je kod kuće i roditelji je nisu prijavili. Odrasla je i kada je shvatila značaj dokumenata i da se upiše naknadno, više to nije mogla da uradi jer ju je majka napustila i otputovala u inostranstvo.
U to vreme postupak upisa u matičnu knjigu rođenih nije mogao da se izvrši bez majke. U međuvremenu stvari su se promenile. Za nju se vodi taj postupak i nadamo se da će konačno uspeti da se upiše u matičnu knjigu rođenih. Ali kao što Đeva nije mogla da se upiše, jer nije bilo njene majke. Tako ni ona nije mogla da upiše svoje šestoro dece u matične knjige jer nije imala lične dokumente. Ako majka nema dokumente, onda ne može da upiše svoju decu nakon rođenja. Može, ali to su postupci koje oni nisu znali da urade
- Znači ni jedan nema. Jedino ja imam ličnu karto i to od Praksista, tako sam došao do dokumente i samo ja imam. A žena, deca, nemaju. Nisam ja imao ličnu karti, nije imala ni žena. I kad smo stvorili prvo dete, drugo dete, treće dete, četvrto dete, mi nismo mogli da upišemo u matičnu knjigu decu -kaže Asmir Demiri.
Problem nemogućnosti upisa u matične knjige i apatridije često se prenosi sa generacije na generaciju. Asmanov sin, Ćako, rođen je 2001. godine. Ima dva deteta. Jedno ima godinu dana, dok je drugo staro meseca dana. Kao i otac, Ćako se bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina, kako bi preživeo. Bez dokumenata, i ovaj posao je rizičan.
- Strah mi je bez dokumenata. Policija me zaustavlja gde god me vidi, zajebavaju me brate, znači katastrofa. Imam jednu potvrdu, uzeo sam od Praksista. Kad im dam potvrdu oni hoće u usta da mi stave tu potvrdu. Pazio sam se, bez dokumente..Jbg, ne ide život tako. A kako ide život? Pa volim da imamo našu dokumentaciju, znači da idem u školu, da budem realan čovek, da radimo brate, ne daju nam na trakorima da se radi. Ne daju nam da radimo sa ove freze. Pošto po neki put daju, po neki put ne daju. I kad nas stopiraju uzimaju nam freze. Mi ako imamo dukumenta od freze, idemo i platimo, to se plaće 6-7 iljade. I opet vraćamo freze kući i nastavimo opet da radimo, i tako - kaže Ćako.
Odloženi upis u matičnu knjigu rođenih stvara mnogobrojne probleme. Dešavalo se da deca ne budu čak ni vakcinisana. Jedan dečak, iz naselja u Čukaričkoj šumi, je imao nezgodu koja je mogla puno da ga košta s obzirom da njegova majka i on nisu imali dokumente.
- Igrao se i povredio se. Zadobio je teške opekotine. U prvom trenutku primljen je u bolnicu kao hitan slučaj, ali kasnije kad je trebalo da se sprovede operacija, to nije moglo da se učini jer dokle god on ili majka nisu dobili (pre svega majka je trebala da dobije ličnu kartu) pa je tek posle znatnih odlaganja, godinu dana je čini mi se prošlo, je dete moglo da ode na operaciju. Samo tokom 2021. godine, Praksisu se obratilo više od 160 ljudi koji nisu upisani u matičnu knjigu rođenih. Kolika je procena da postoje? Postoji istraživanje UNHCR-a koje kaže da je nešto više od 2000 ljudi u Srbiji ima ljudi koji su u riziku od apatridije.
Tu se ubrajaju oni ljudi koji nisu upisani u matičnu knjigu rođenih, nemaju državljanstvo, nemaju ličnu kartu, i nemaju prijavljeno prebivalište.
- To istraživanje je pokazalo da ima nekoliko stotina, oko 300, čini mi se, ljudi koji nisu upisani u matične knjige. Ali eto izgleda da ti podaci nisu pouzdani jer se nama samo tokom jedne godine, dalke, samo praksisu ........da je taj broj nešto.
Problemi Roma iz Čukaričke šume su ogromni, ali su njihove želje skromne.
- Od nas niko nije išao u školu, ni od moje dece, ništa..čekam, nekako ako bih došao do dokumentacije da bih do decu u školu. Ako ja npr, nisam ništa uspeo, bar deca da uspu nešto. Da imaju svoju školu, da imaju neki zanat, da imaju svoja kola. Da imaju, da može da se kreću -kaže Asmir.
Porodica Demiri je jedna od mnogobrojnih porodica u našoj zemlji koje su „nevidljive“. Naporan rad i muka vide se na njihovim licima. Apatridi stvaraju apatride. Praksisovci pomažu da dođu do dokumenata, bez kojih ne postoje, a ljudi su od krvi i mesa i naše komšije.
Kurir.rs
Bonus video: