Na mreži je počela diskusija o dejstvima domaćih Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) na suzbijanju ukrajinske PVO i zašto ukrajinska PVO i dalje zadržava neke od svojih borbenih sposobnosti.
Pre nego što pređem na izlaganje svog stava, dozvolite mi da iznesem nekoliko osnovnih tačaka, kaže analitičar ruskog dnevnika Vzglijad Vladimir Šurigin.
Sada će biti i naučni tekst iz zbornika „Taktika Ratnog vazduhoplovstva RTV. Osnove borbene upotrebe snaga i sredstava vazdušno-kosmičkog napada“, koju je izradilo nastavno osoblje Vojnotehničkog instituta Sibirskog federalnog univerziteta. Veoma je važno da ga pročitate za bolje razumevanje problema. Tema razgovora gotovo u potpunosti se uklapa u koncept glavnih oblika upotrebe snaga vazdušno-kosmičkog napada u ofanzivnim operacijama. To su:
- vazdušna kampanja - vazdušna ofanzivna operacija (VNO) - sistematska borbena dejstva - operacija vazdušnog prostora (VKO).
Istovremeno, vazdušni pohodi i operacije su glavni oblici operativno-strateške upotrebe velikih grupa Vazdušno-desantnih snaga, a sistematska borbena dejstva su glavni oblik njihove operativno-taktičke upotrebe. Vazdušni pohod je skup prvih i narednih vazdušnih ofanzivnih operacija, ujedinjenih zajedničkim planom i usmerenih na postizanje najvažnijih vojnih i strateških ciljeva na teatru operacija.
Trajanje vazdušnog pohoda na bojištu, uključujući vazdušne ofanzivne operacije i sistematska borbena dejstva snaga vazdušnog napada, može biti do 30 dana. Prvi put je vazdušna kampanja kao vid borbene upotrebe Ratnog vazduhoplovstva definisana tokom rata koalicionih snaga protiv Iraka . Vazdušna ofanzivna operacija (AOO) je glavni oblik upotrebe sredstava vazdušnog napada (AOS) u ratu koji koristi samo konvencionalno oružje.
Pod vazdušnom ofanzivnom operacijom podrazumeva se skup međusobno povezanih i koordinisanih u smislu svrhe, mesta i vremena borbenih dejstava koje na poprištu dejstava vode operativno-taktičke snage koristeći samo konvencionalno naoružanje i ograničen broj strateške avijacije prema jedinstvenom planu. i plan. VNO se sprovodi u cilju sticanja nadmoći u vazduhu uništavanjem neprijateljske letelice na zemlji i u vazduhu, suzbijanjem njenog PVO sistema i dezorganizacijom rada sistema upravljanja, veze i podrške.
Trajanje operacije je od 3 do 5 dana. Nakon prve vazdušne ofanzivne operacije, kombinovane vazdušne snage NATO -a , po pravilu, prelaze na sistematska borbena dejstva, rešavajući određene zadatke. Jedna od njih je pružanje stalnog vatrenog udara na neprijatelja u cilju ometanja komandovanja i kontrole i demoralisanja ljudstva. Izvođenje druge i narednih vazdušnih operacija određeno je stepenom ostvarenosti ciljeva prve PVO i usklađeno je sa dejstvima kopnenih i morskih grupacija trupa.
Glavni metod upotrebe avijacije i krstarećih raketa u porazu neprijatelja i sticanju nadmoći u vazduhu je izvođenje masovnih vazdušnih i raketnih udara (MARU) na aerodrome, centre i tačke radarske detekcije, navođenja i kontrole i komunikacije. Za one koji žele detaljnije da istraže problem, savetujem vam da pročitate ovde.
A sada o akcijama VKS. Tokom prva tri dana izvršili su masovne udare na glavne i alternativne aerodrome, na radarske punktove, na kontrolne punktove Vazduhoplovstva - PVO Oružanih snaga Ukrajine, komunikacione centre - i to se u potpunosti uklapa u zacrtanu strategiju VNO.
U prvom udaru VKS su uništile radarsku mrežu, narušivši jedinstveno radarsko polje Ukrajine , stvarajući tako informativni vakuum o situaciji na nebu. Ovi udari su decentralizovali sistem PVO Ukrajine, lišili ga mogućnosti da deluje kao jedinstven borbeni sistem i da adekvatno odgovori na pretnje. Istovremeno su napadnuti i aerodromi. Pista, taksiranje, skladišta oružja i goriva i maziva su stavljeni van pogona. Avioni su uništeni na parkiralištima. Takođe, izvršeni su udari na strateške zalihe goriva i maziva, skladišta avijacionog naoružanja. Postoje najmanje četiri talasa takvih uticaja. Istovremeno, izvršeni su masovni udari po izviđanim položajima sistema PVO.
Kako možete proceniti efikasnost ove faze? Naše Vazdušno-kosmičke snage su uspele da deorganizuju Vazdušno-vazdušno-vazdušnu odbranu Ukrajine, unište većinu radarskih i PVO komandnih mesta, onesposobe većinu aerodroma i potisnu do 50% ukrajinskih sistema PVO. Ratno-vazdušno-vazdušna odbrana Ukrajine nije bila u stanju da se odupre našim akcijama u celini, da izvede organizovanu protivvazdušnu odbranu svojih vojnih i industrijskih objekata, pa je od trećeg dana prešla na pojedinačne nalete preživelih borbenih aviona i operacije iz zasede svojih sistemi protivvazdušne odbrane.
Do sada su dejstva ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva bila epizodična, bez značajnijeg uticaja na tok neprijateljstava.
Sve do sredine marta išlo se ka osvajanju potpune vazdušne prevlasti. Za ovaj pojam su povezane tri tačke, tačnije tri države. Prvi je „vazdušna nadmoć“, u kojoj strana koja je to ostvarila ima inicijativu, potiskuje aktivnost neprijatelja i, kako kažu, diktira svoje uslove. Neprijatelj samo „reži“ i brani se, zadržavajući određene mogućnosti da odgovori na udarce i zauzvrat zadaje epizodne udarce, uz veliki rizik za snage koje su u tome uključene.
Drugi je vazdušna prevlast na određenom području, kada se na određenom području gde se izvodi ova ili ona operacija prvo stvara nadmoć, a zatim se stvara vazdušna prevlast nakon uništavanja neprijateljskih aviona koji ovde deluju, onesposobljavanja aerodroma i suzbijanje kopnene PVO. Neprijateljska protivvazdušna odbrana može zadržati odvojene sisteme, najčešće MANPADS, moguće je i spasavanje sistema PVO, ali bez sredstava za kontrolu vazdušne situacije, uz pretnju trenutnog uništenja kada se prebace u aktivni režim, oni više ne mogu obezbediti bilo kakvu efektivnu protivakciju vazduhoplovstvu. Takva vazdušna nadmoć je nad Mariupoljom ostvarena do kraja aprila.
A postoji i koncept potpune prevlasti u vazduhu, kada je sistem PVO neprijatelja potpuno dezorganizovan i uništen na svim nivoima – od Vazduhoplovstva do objekta i vojne PVO. Odvojeni sistemi poput MANPADS-a mogu se sačuvati, ali to više nije faktor koji utiče na tok neprijateljstava.
Primer vazdušne prevlasti su dva iračka rata, tokom kojih je iračka zaostala PVO potpuno potisnuta i organizovano je prestala da postoji. U Avganistanu i Libiji, vazdušna superiornost je bila jednostavno faktor – zbog potpunog nedostatka sistema protivvazdušne odbrane kod neprijatelja. Ali već tokom rata u Jugoslaviji (1999.) kombinovano vazduhoplovstvo je moglo da ostvari samo vazdušnu premoć, ali nikada nije dobilo vazdušnu nadmoć – do poslednjeg dana rata jugoslovenska PVO je zadržala snagu i borbenu sposobnost, pukla, što je naterao Amerikance i njihove saveznike da rade sa visina od 6000 metara i više.
Kakva je situacija na nebu danas? Da podsetim: posle prva tri dana operacije aktivnog uništavanja infrastrukture PVO uništeni su većina radarskih stanica, onesposobljena većina vojnih aerodroma, uništena najmanje polovina ukrajinske avijacije na zemlji i u vazduhu. , i porazio glavne komandne punktove PVO i glavne centre borbenog upravljanja, tačke navođenja i druge objekte. Shodno tome, počeo je i neprestano se vodio lov na protivvazdušne raketne sisteme. U prvih nekoliko dana, najveći deo SAM-a je uništen, barem definitivno više od polovine.
U početku su Oružane snage Ukrajine i dalje pokušavale da pokriju svoje vojne, pozadinske, industrijske i političke objekte i svakodnevno gubljene protivvazdušne raketne sisteme, izgubljene avione, jer je predvidljiva pojava ukrajinskih aviona u rejonima pokrivenih objekata, operacija svojih sistema PVO u uslovima naše potpune kontrole vazdušne situacije učinili su ih dovoljno dostupnim ciljevima. Ali dva meseca kasnije, Oružane snage Ukrajine promenile su svoju taktiku i prešle na kvalitativno drugačiji nivo konfrontacije. To je bilo zbog činjenice da se u vojnu operaciju uključila NATO koalicija predvođena Sjedinjenim Državama.
Umesto uništenih radarskih stanica, komunikacionih centara i komandnih mesta Oružanih snaga Ukrajine, njihovu ulogu preuzela su američka sredstva kontrole vazdušnog prostora.
- Avaks avioni su na non-stop borbenom dežurstvu u vazduhu duž granice sa Ukrajinom, teški izviđački dronovi, izviđački sateliti, sredstva za radio-presretanje kojima su Amerikanci otvorili naš PVO sistem, dejstva naše avijacije i ove podaci su, nakon obrade, prenošeni u realnom vremenu na komandna mesta APU.
U stvari, Ukrajina je od Amerikanaca dobila stabilan i moćan informacioni sistem PVO. Bilo je dovoljno da naš avion otkine prednji stub, pošto su američki AVACS, američki dronovi, američki sateliti već odašiljali informacije komandnim centrima SAD o poletanju ruskih aviona, odakle su se odmah javili na Ukrajince preko automatizovani sistemi. Danas je ovo jedinstvo informacionih mogućnosti NATO-a i ukrajinskih komandnih centara osnova borbenog rada ukrajinske PVO.
Moram reći da se Ukrajina pažljivo pripremala za rat. Ova obuka je olakšana činjenicom da je ukrajinska PVO bila naoružana istim sistemima naoružanja i opreme za otkrivanje kao i ruska, imala iste algoritme borbenog rada, istu taktiku. Ista vojna škola protivvazdušnog ratovanja. Dakle, ukrajinska komanda je znala i prednosti i slabosti ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga. Njih su dopunili vojni savetnici SAD koji su se godinama pripremali za obračun sa našim Vazdušno-kosmičkim snagama.
U okviru priprema za rat, Oružane snage Ukrajine tajno su prebacile deo svoje avijacije na teritoriju drugih država – u Bugarsku, Rumuniju i Poljsku. Ukupno je tamo bilo raspoređeno do 100 aviona i helikoptera, garantovano da će ih izvući posle napada.
Pored toga, Ukrajina je sprovela reviziju svoje ogromne flote (više od 1.000 jedinica) zastarelih i van upotrebe aviona koje ima u skladištu. Tokom novembra-februara, avioni koji se najviše održavaju tajno su transportovani u preduzeća za remont aviona u Poljskoj i Bugarskoj, gde su lokalni stručnjaci za letenje počeli da ih popravljaju i obnavljaju uz pomoć sovjetskih kompleta za popravku aviona dostupnih, preostalih iz vremena Varšavskog pakta. Ukupno je na ovaj način obnovljeno do 30 aviona MiG-29 i Su-25 i isto toliko helikoptera.
Protivvazdušni raketni sistemi Ukrajine, posle velikih gubitaka u prvim nedeljama, prešli su u režim zasede. Odmah da objasnim: akcije zasede i gerilske akcije su potpuno različiti pojmovi. Partizanske akcije se razlikuju od zaseda po tome što tokom partizanskih dejstava sistemi PVO koji su u zasedi, ili jednostavno maskirani na položajima, nemaju proaktivne informacije o pojavi neprijatelja. A neprijatelj se otkriva ili vizuelno, kada ga prijave posmatrači VNOS-a, koji jednostavno posmatraju nebo uz pomoć optike, ili dobijaju informacije od opreme za radio presretanje, pa čak i agenata da, recimo, neka vrsta letelice leti iz tačke A do tačke B , a u ovom slučaju proračuni sistema PVO pokušavaju da se uključe i uhvate ovaj cilj u trenutku približavanja, nakon čega se odmah isključuju i menjaju lokaciju. Ovo je partizanstvo.
1999. godine, u Jugoslaviji, u poslednjoj fazi, kada je većina radarskih stanica bila onesposobljena, informacije o preletima NATO-a stizale su od vazdušnih osmatračkih punktova i agenata, koji su takođe igrali ulogu tamo raspoređenih ruskih vojnih obaveštajaca.
U Ukrajini je situacija kvalitativno drugačija. Ovde PVO sistemi deluju u režimu zasede. Kao što sam rekao, cela američka vojna mašina radi za Ukrajinu, a pre svega veoma moćan sistem kontrole vazdušnog prostora. Odnosno, američki sistemi vazdušnog osmatranja prate kretanje naših letelica i bespilotnih letelica, a čim se ti avioni nađu iznad područja gde je u pripravnosti jedan ili drugi ukrajinski protivvazdušni raketni sistem, jednostavno im daju oznaku cilja – azimut, nadmorsku visinu, brzina i domet do cilja i, skoro uvek, tip mete. I onda daju komandu da se uključe u trenutku kada meta, tj. naš avion se pojavljuje direktno u zoni dostizanja sistema PVO. U minimalnom vremenu se uključuje radarska pretraga, detektuje cilj i lansiraju rakete, nakon čega se proračun odmah skraćuje i napušta područje, odakle je pokrenuta. Takve PVO sisteme je skoro nemoguće otkriti dok se ne uključe. Istovremeno, položaji ovakvih „zaseda” su pažljivo kamuflirani i zaštićeni jedinicama za pokrivanje. Sve ovo je naglo smanjilo mogućnost otkrivanja ukrajinskih sistema PVO.
Ukrajinskih PVO sistema, pogotovo ozbiljnih poput Buka ili istog S-300, jednostavno nema na udaljenosti na kojoj naša artiljerija može da ih dosegne. Ukrajinska komanda nije budale da je zamenjena našim artiljerijskim udarima. Pošto imaju potpunu informaciju o našim kretanjima u vazduhu, apsolutno nije neophodno da svi budu raspoređeni u Donbasu, kako je neko pisao. Naprotiv, oni su rasuti po celoj teritoriji Ukrajine i nalaze se na mestima gde mogu da presretnu našu udarnu letelicu preko svojih strateških ciljeva. Tačnije, na prilazima njima: u oblasti mostova, prelaza, industrijskih objekata vojno-industrijskog kompleksa i drugih strateški važnih objekata, na koje će, kako su sigurni, Rusija pre ili kasnije pokušati da udari direktno iznad bojnog polja, gde leti lovačka avijacija i naši helikopteri.
Glavni razlog za dugotrajnu borbu protiv ukrajinske PVO je taj što se ovde ne borimo protiv brigada i bataljona Oružanih snaga Ukrajine, već protiv Vazdušno-kosmičkih snaga najmoćnije vojne sile - Sjedinjenih Država, koja sa svim resursima kojima raspolaže podržava ukrajinsko ratno-vazdušno-vazdušno odbranu shvatajući kolika je njihova uloga.
Pa kako da se nosimo sa ukrajinskom protivvazdušnom odbranom? Neko je napisao da je to glavni zadatak „specijalaca“ GRU i Vazdušno-desantnih snaga – da identifikuju i unište takve ciljeve. Čak je i snajpersko oružje pominjano kao efikasno sredstvo za borbu sa ovim dimenzionalnim i slabo zaštićenim ciljevima.
Takvi zadaci se zaista postavljaju pred specijalne snage i puške su zaista sposobne da pogode takve ciljeve, onesposobe opremu, pa čak i izazovu detonaciju projektila. Ali morate shvatiti da u uslovima ukrajinskog teatra operacija (retki, uski šumski pojasevi, stepe, gustina ukrajinske odbrane, često nelojalno stanovništvo) tako duboki (i ukrajinski PVO sistemi definitivno nisu locirani u dometu naše artiljerije) objekti mogu lako postati jednosmerni put za svaku najspremniju grupu. Dakle, uspešna borba protiv sistema PVO za „specijalne snage“ je iz odeljka slučajne sreće. Naravno, postoje i uragani i iskanderi za borbu protiv protivvazdušne odbrane, ali njihova upotreba takođe zahteva tačno određivanje ciljeva, kaže analitičar..
Borba protiv ukrajinske, tačnije integrisane - ukrajinsko-američke protivvazdušne odbrane - je složen zadatak koji se može rešiti samo čitavim nizom sredstava:
vazdušno izviđanje iz aviona za elektronsko ratovanje i bespilotnih letelica, satelitsko izviđanje, tajno izviđanje (uključujući i lokalno stanovništvo), pomnoženo veoma mukotrpnim analitičkim radom, na primer, analizom statistike ukrajinskih raketnih lansiranja, kada otprilike znamo da je npr. U rejonu Izjuma deluju dva Buk-M1 ili S-300, a onda pokušavamo da im uđemo u trag i uništimo ih. I, naravno, najviši profesionalizam naših pilota, raketara, specijalaca i tobdžija.
Borbeni algoritam od otkrivanja ukrajinskog PVO sistema do udara na njega treba da traje nekoliko minuta, a ne da se pretvara u višestepeni sistem za prenos informacija na svim nivoima borbene kontrole. Ovde je neophodan rad automatizovanog sistema upravljanja integrisanog sa sredstvima za izviđanje i uništavanje precizno navođene municije. Samo nadmašivanjem i preduhitrivanjem neprijatelja moći ćemo da ga pobedimo. Juriti i jednostavno reagovati na njegove napade znači dati mu inicijativu.
"I poslednje. Naravno, ovo je već napisano i rečeno, samo ću ponoviti. Imamo relativno kompaktne VKS, a naši borbeni avioni, koji mogu da se koriste kao prednja avijacija, prostiru se duž fronta od 1.500 km. Nažalost, oni danas jednostavno fizički ne mogu postati odlučujući element u suzbijanju neprijatelja, što bismo želeli. Sada tu ulogu bespogovorno obavljaju naše artiljerijsko-raketne snage", kaže autor.
Borba protiv PVO je u toku, ali moramo razumeti da imamo posla sa neprijateljem koji je svestan naše taktike, jer se bori istim oružjem, uči iz istih udžbenika, razume naše ranjivosti i naše prednosti. Ali što je najvažnije, oslanja se na ogromnu informatičku i tehničku podršku naših protivnika u lice SAD, Britanije i drugih.
Borimo se protiv ukrajinske PVO, lovimo PVO sisteme, avione, bespilotne letelice. Ovo je složen zadatak, i govoreći o njemu, ne treba previše pojednostavljivati i profanisati izazove sa kojima se suočavamo. CBO je težak test i moramo pronaći tačne odgovore na sva pitanja. Samo tako možemo da pobedimo neprijatelja, a to svakapo nisu vlasti u Kijevu, prenosi dnevnik.
Sve informacije o sukobu u Ukrajini na portalu Kurir.rs prenete su iz izvora koji su se do sada pokazali prilično relevantnim, i koje u skladu sa okolnostima i dužnom novinarskom pažnjom dodatno proveravamo. Ipak, kako je u toku i pravi medijski i propagandni rat, redakcija Kurira moli čitaoce da nam skrenu pažnju na eventualne dezinformacije i lažne vesti, kako bismo pravovremeno reagovali i ispravili eventualne greške. Informacije slati na mejl redakcija@kurir-info.rs