Kao bomba odjeknula je vest da je preminula manekenka Bojana Šarac.
Prema nezvaničnim informacijama, nesrećna devojka izvršila je samoubistvo, a ništa nije ni slutilo da će do tragedije doći.
Bojana Šarac je bila model, manekenka, stilistkinja, kolumnistkinja i glumica, i svaku od ovih uloga preuzela je radom u modnoj industriji u prethodnih deset godina. Radom u Istanbulu, Milanu, Kini i Londonu na više različitih pozicija prikupila je iskustvo. Ona je bila autentični predstavnik one strane modne industrije koja nije zastupljena u mejnstrim kulturi. Moda je za Bojanu uvek bila logičan izbor karijere pored psihologije, koju je studirala i koja joj je pomogla da prođe kroz sve pritiske koje su joj poslovi donosili.
Ona je u svom poslednjem intervjuu za "univerzitetskiodjek" otkrila sve o svojoj karijeri.
Početna tačka za tvoju karijeru je bila Srbija koja beleži tvoje početke. Koje zemlje brojiš posle i čija struja ti najviše odgovara?
- Rodila sam se u Srbiji, to je početna tačka svakako, posle toga je bila Kina, pa sam iz Kine prešla u Istanbul, iz Istanbula sam bila malo u Milanu i onda sam došla nazad u Srbiju da bih obnovila pasoš, ali glavna tačka je zapravo London. Tako da, iz Londona se u stvari putovalo najviše. Kažem “putovalo” u prošlom vremenu jer smo zarobljeni u sadašnjem nažalost i vrtimo se u loop-u već par meseci, nadam se da će se stvari vratiti u normalu što pre. Najviše mi odgovara London, ali to bi verovatno onda više bio London osamdesetih, pošto su oni tada imali neku scenu gde pričamo o Vivienne Westwood i pričamo o nekim ljudima kao što je i Alexander McQueen, gde je to stvarno bilo u najvećem procvatu. Meni je jedino zbog toga žao što nisam rođena u tom vremenu, odnosno što tada nisam imala nekih 15-16 godina jer bi to bilo idealno. Ostaje nam istorija da bismo videli šta se sve tu dešavalo. Što se tiče sadašnjosti, sve se to nekako izmenilo, sada scena zavisi od toga koliko imaš pratioca, koliko si popularan, a ne to koji je grad najbitniji. Svi su bitni, a nijedan nije bitan.
Modna industrija oduvek postavlja previsoke i nerealne standarde za manekenke i modele, ali i za društvo. Upravo ti zahtevi posle stvaraju ozbiljne psihičke i fizičke posledice kod ljudi i iz njih se neretko rađaju poremećaji u ishrani i dugoročni problemi sa samopouzdanjem. Koje zahteve je tebi postavila modna industrija i da li te je to unazadilo ili usporilo tvoj napredak?
– Ja kao manekenka sam imala jako velikih problema na početku, mene niko nije hteo da uzme zbog visine. I onda sam ja u tom momentu pomislila “kakve veze ima visina, pogledaj me kako izgledam!”. Ja znam da se fotkam pa znam da se fotkam, bilo mi je potpuno neshvatljivo da će meni neko stvarno zbog 5 centimetara uništiti karijeru. Onda sam konačno našla agenciju, međutim vrlo brzo sam shvatila da ja tu definitivno više dajem nego što dobijam, ne u smislu talenta i vremena, nego jednostavno mi nije bilo jasno šta će njima 30 posto od moje zarade. Ja sam 12 sati na poslu, u Kini pogotovo, gde oblačiš jednu stvar, drugu, treću, četvrtu sve u pet sekundi pošto fotkaš katalog, ali oni sede u kancelariji, samo im je booker poslao mejl i to njima daje za pravo da uzmu iz mog džepa. To je momenat u kom sam shvatila da niko neće biti tu za mene osim mene same i to je zapravo momenat u kom uzmeš stvar u svoje ruke i ne zavisiš ni od koga. Meni je bilo dovoljno da dobijem samo jednu priliku i da pokažem ko sam i od čega sam napravljena. Ja lično da sam imala 10 centimetara više, ne bih uopšte morala ovoliko da se trudim, ali valjda mi je zato ovaj od gore i dao tih 10 centimetara manje, da bih i sama saznala ko sam i šta sam.
Da li si imala tačke pucanja u bilo kom momentu građenja karijere i da li misliš da će se desiti da u nekom momentu dođe do pucanja i odustajanja od mode kao karijere?
– Ja mislim da su tačke pucanja normalan proces u svakom rastu. Ti možeš da misliš da u nekom momentu pucaš, a ti si u stvari utuvio sebi u glavu da pucaš jer nemaš dovoljno iskustva i zato što imaš toliko pritiska sa strane, ne da dokažeš drugim ljudima nego da pokažeš sebi da ti to možeš. Meni je najveća tačka pucanja bila kada sam krenula da radim kao asistent stilisti jer sam iz sveta ega, gde sam bila da pokažem kako sam lepa i talentovana, a tehnički deo radi neko drugi, prešla u jedan nadređeni položaj gde sam trebala ceo proces sama da rešavam. Tada sam zapravo shvatila da napredujem. Mnogo sam ja bila komforna u svojoj zoni, mnogo mi je sve bilo lepo i strava, ali tada sam počela da učim. Ti možeš sam da izabereš da li će nešto biti tvoja tačka pucanja ili tačka progresa.
Kurir.rs
Bonus video: