Glumac Stefan Đoković karijeru je započeo ulogom u seriji "Srpski junaci srednjeg veka", nakon čega su se nizale role u "Nemanjićima", "Korenima", "Južnom vetru" i drugim popularnim projektima. Pažnju publike mladi umetnik privukao je i svojom visinom, koja mu često, kako kaže, nije bila saveznik u radu. Stefan važi za jednog od najviših glumaca na našoj sceni sa preko dva metara visine.
Izuzetno ste visoki za glumca. Da li vam je visina bila saveznik u radu dosad?
- Na Akademiju sam došao sa 190 centimetara, i tada sam već bio fenomen, a zamislite danas. Za manje od deset godina porastao sam skoro 15 centimetra. Stalno se susrećem sa pitanjem da li sam košarkaš, a paradoks je što sam se čitavog života bavio fudbalom. Kada treba visok čovek za neku ulogu, tu nemam konkurenciju. Smeta mi pomalo to što se danas dodeljuju uloge uglavnom na osnovu fizičkog izgleda, pa se time glumci ubacuju u šablon. Smatram da je to površno. Kao i sve u životu, i ta visina ima svoje prednosti i mane, ne samo što se tiče mog poziva već i privatno. Koliko sam samo puta udario glavom negde, ali se, nažalost, i dalje nisam opametio (smeh).
Poznajete li nekog košarkaškog asa?
- Upoznao sam dosta poznatih ličnosti, ali mi je najveći utisak ostavio susret s Nikolom Jokićem u Somboru. Sećam se da sam ga video na nekoliko metara od sebe i tada sam se prvi put u životu osetio tako sićušnim i malim da sam u šoku i dan-danas.
U seriji "Južni vetar" igrali ste Sofijinog komšiju, koji je imao okršaj s Bikovićem. Kako je to izgledalo?
- Cela scena u "Južnom vetru" trebalo je da izgleda drugačije, ali kada sam se pojavio na setu, naravno, usledio je šok. Reditelj Miloš Avramović je rekao: "Pa gde ste mi ovog centra doveli?" Zbog moje konstitucije, u odnosu na Bikovića, scena je skraćena i prilagođena, u smislu da nije bilo prevelike tuče između nas, jer kako bi me Biković u tome dobio, već su me, da tako kažem, podredili šminkom i kostimom, da delujem kao neki anksiozni tip i, kad me Miloš gurne, samo da pobegnem. Komično u svakom slučaju.
Glumili ste često istorijske likove. Da li se plašite da ćete upasti u šablon?
- Istorijske likove sam igrao u početku, od despota Stefana pa do Stefana Prvovenčanog, a u poslednjih nekoliko godina uglavnom igram kriminalce. Opet dolazimo do one priče o izgledu i konstituciji. Ne osvrćem se na to šta sam uradio, uvek krećem od nule i prihvatam sve što mi deluje zanimljivo i smisleno.
Radili ste sa velikim imenima. Koji glumac vam je dao najbolji savet?
- Imao sam tu čast, sreću i zadovoljstvo da radim sa svim našim najvećim imenima, i ne volim tako posebno da izdvajam nekog, ali mi je možda najbolji savet dao Voja Brajović, kada smo imali jedan na jedan scene u "Sinđelićima", gde mi je, kao mladom i neiskusnom glumcu, dao indikaciju: "Samo dođi i reci mi to". Tada mi je sve bilo jasno.
Da li ste imali tremu od susreta sa Žarkom Lauševićem ili Nenadom Jezdićem, koji vam je bio direktni partner u "Državnom službeniku"?
- Uvek sam imao tremu, imam je i dan-danas. Naučio sam da se izborim sa tim, tako što ne ulazim ukoštac sa njom, već je prihvatim, osetim da je tu, sprijateljimo se i zajednički stvaramo. Zapravo, ona posle nekog vremena i nestane, traži nekog zanimljivijeg.
Šta možemo da očekujemo u narednom periodu od vas?
- Očekujte da porastem još tri centimetra u naredne dve godine.
Učestvovali ste u velikom broju projekata. Kako pamtite prvu seriju pred kamerom?
- Prvi televizijski posao bila mi je serija "Srpski junaci srednjeg veka", u produkciji Radoša Bajića. Igrao sam despota Stefana Lazarevića, verovatno zbog visine, i sećam se da sam bio previše uzbuđen i da sam se smrzao, jer smo snimali na Kalemegdanu, a bila je zima.
Da li više volite film ili pozorište?
- I jedno i drugo obožavam. Rad u pozorištu je ozbiljniji, temeljniji, daje više vremena za pripremu, dok film donosi glumcu afirmaciju i malo više para.
Kroji li vam gluma u potpunosti život ili imate vremena i za neke hobije?
- Moj životni moto je "radi da bi živeo, a ne živi da bi radio", što znači da, pored svog posla, uživam i u drugim stvarima, pričam o drugim temama. Smatram da nije dobro kada je čovek u nečemu sve vreme, šta god je u pitanju, jer tada gubiš sebe, zaboravljaš ko si suštinski i da postoji nešto i van toga. Imam dosta hobija, treniram, čitam, plivam, obožavam muziku. Volim da kažem da su to moji izduvni ventili i nešto što me čini srećnim.
(Kurir.rs/ Andrijana Stojanović/ Foto: Bojan Kolundžija)
Bonus video: