KURIR U IZBEGLIČKOM KAMPU U VRANJU: Pobegli od rata u Ukrajini, stvaraju novi život u Srbiji Dr Julija: U Harkovu mi sve uništeno
Prošlo je i 150 dana rata u Ukrajini, a na to kao da se više niko i ne obazire. Kao da nam je postalo normalno da rat traje. Tamo negde. Ali su ovde, pored nas, ljudi koji su 2.000 kilometara od svoje kuće. Utočište od rata našli su baš u Vranju, u Centru za azil. I još su i zadovoljni jer imaju pristojan krov, hranu i, iznad svega, dobre ljude pored sebe.
Upeklo je. Pre ulaska u grad, tamo međ njivama i šljivama, nekadašnji je motel "Vranje". Oko jednospratnog zdanja, po travi, jure deca na biciklicama. Prizor kao iz nekog američkog filma, tamo iz sedamdesetih. Biciklice ostale iza migranata iz Avganistana, s Bliskog istoka... Stari motel u kom su prihvatani prethodnih godina renoviran. Bivši stanari otišli put Preševa i drugih prihvatnih centara. Renoviranje završeno, a nova muka poterala druge ljude u Srbiju, sad sa severa.
U hladovinu pod drvetom seda Janoš Kerekeš, rođeni Pančevac. S džezvom i šoljicama u rukama. Vreme je za popodnevnu kafu.
- Pobegao sam devedesetih od jednog rata, a vratio me drugi. Život me odveo iz Pančeva u Rovinj, pa kad se zaratilo u Hrvatskoj, otišao sam u Češku da ne ratujem sa svojima, sa Srbima - kreće priču Janoš.
Tamo upoznaje Elviru iz Zakarpatja u Ukrajini i danas imaju troje dece. A baš 24. februara ove godine, kad je počeo rat u Ukrajini, Janoš je sa ćerkom Beatrisom bio u Srbiji, vadili su nove pasoše.
- Deca i ja imamo samo srpsko državljanstvo, osim mlađeg sina Dominika, koji još nema ničije. Kad se zaratilo, izvukao sam suprugu i njega u Srbiju. Starijem su 24 godine, neće iz Kijeva, ima tamo svoj biznis. Još je dobro, čujemo se svakog dana. A mi, nama je sve propalo. Na Zakarpatju smo držali pečenjaru, najviše dolazili naši ljudi, Srbi, kamiondžije na putu za Moskvu. Držali smo i poslastičarnicu, supruga lepo pravi kolače. Na Zakarpatju nema rata, ali nema ni posla. A u Kijevu smo sredili lokal, za mesec dana je trebalo da bude otvaranje i sve je uništeno u bombardovanju, odmah na početku - kaže Janoš.
Porodica je najpre iznajmila stan u Pančevu.
- Kirija je bila 180 evra. Ali svi su nam govorili da dođemo ovde, da su dobri uslovi, dobri ljudi. I čim je otvoreno opet, stigli smo - kaže.
A na kaficu stiže i Elvira, zadubila se u šivenje pa kasni malo.
- Ne mogu da kažem ni reč, ovde vode računa o svakome. I previše. Super su uslovi, sve nam odgovara. Volim kolače, torte, kad su rođendani spremam, družimo se, malo bude žurka. Šijem, iako dobijamo hranu, zbog dece koja to traže, kuvam naša jela, vole boršč, poznatu čorbu. Kad nešto radiš, malo zaboraviš na sve, al' kad sedneš na telefon, pa vidiš vesti... Telo je ovde, ali srce je tamo. Kuća je kuća. Nije dobro. I neće brzo da se završi. Ali ipak, nadamo se da ćemo uskoro da se vratimo kući - priča Elvira na odličnom srpskom.
- Ma ne nameravamo da se vraćamo. Gde ćemo, šta da radimo, sve je propalo - Janoš će.
- To kaži za sebe - osmehom uzvraća supruga, pa ipak kaže:
- Ostaćemo u Vranju ili ići u drugi grad gde Beatrisa bude želela da upiše srednju školu.
Stiže i Beatrisa, 14 joj je godina. Ovde, u Vranju, završila osnovnu. Pokazuje nam slike s male mature.
- Imam društvo, svake nedelje izlazimo. Svi su me super prihvatili. Samo sad da vidim šta ću i gde da upišem. Ekonomsku ili pravno-poslovnu, ne znam da li u Vranju ili negde drugde - kaže Beatrisa na savršenom srpskom.
Nahvataše i Dominika, na biciklu. Osam mu je godina. Bar za slikanje.
- Ljudi su ovde posebno dobri. I u kampu. I u Vranju. Niko nas ne gleda kao izbeglice, nema pogleda ispod oka. Divan narod - veli Janoš, pa dodaje da je sad dobro:
- Bila me uhvatila neka bolest, jedva sam to malo razgazio. Inače sam težak šećeraš.
Unutra ogromna trpezarija. Na stolovima voća i svačega. Već se zna koji je sto koje porodice. Pored - nova dnevna soba. Odmaraju se i divane neki. Nisu svi raspoloženi za razgovor s novinarima. Ode je ukupno 86 duša. Gro Ukrajinaca, ali i 10 Rusa, sve je rat isterao iz Ukrajine. Uglavnom su žene s decom, svega je 11 muškaraca. A imaju i svoju doktorku - Juliju Stepnovu. Pedijatar. Imala je sve - stan, dobar posao u privatnoj klinici... I sve je sravnjeno sa zemljom.
- U Harkovu nemam više ništa - Julija će, koja je od aprila ovde, a talična joj je bila poseta predsednika Srbije ovom kampu, kada je saznao da ima i doktorka, kojoj posao treba. I od juna je u ambulanti ovog centra:
- Mnogi ljudi u kampu imaju hronične bolesti, pa moramo da proverimo, ponekad korigujemo terapiju. A ponekad imaju i akutne probleme, kao s respiratornim traktom. Kad treba, šaljem ih dalje, u Vranje. Najmlađi stanar nam je beba od sedam meseci.
- Mama, mama... - uleće dečak, pa se ukopa u mestu kad ugleda foto-aparat.
- Kirile, sve je u redu, bićemo u novinama - s osmehom će Julija, koja nastavlja:
- Razvedena sam, sin je ovde završio drugi razred. Trudimo se da sebi izgradimo novi život ovde. Nema povratka u Harkov.
Kiril lepo priča srpski. Lepo se i snašao.
- Igra šah, pomaže u crkvi, nosi sveće, tu je i košarka, u septembru će u muzičku školu, svirao je klavir dve godine u Ukrajini - priča Julija.
A zašto baš Srbija?
- Pravoslavna zemlja, nismo ni tako daleko, u neku ruku. A i malo podseća na našu zemlju, srpski jezik nije težak za dete. Ostaćemo ovde. Ne znam da li baš u Vranju ili gde, ali Srbija svakako. Pokušavam da nađem posao kao pedijatar. Nije lako - ispraća nas Julija.
Na drvetu iza dvojica mališana.
- Mi smo mačke, a druzja medved - smeju se dok se ko mačke penju uz ogromno drvo, a drugar odozdo "napada".
- Ko bi drugo nego vi - smeje se i Jelena Stanković, divna "domaćica" centra, koju svi vole.
A pored se diže zmaj. Poleteše deca... Vrisak i smeh... ko na filmu.
Kurir.rs/J. S. Spasić