Srđan Mlađan je jedan od najgorih zločinaca u hrvatskoj istoriji.
On je sa samo 17 godina, 1998, osuđen zbog ubistva maloletne Elizabete Šubić, penzionera Petra Jančića, krivičnog dela protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine i krivičnog dela protiv imovine, tačnije razbojništva i pljačke.
Mlađan je, kad je imao 21 godinu, pušten iz zatvora na slobodan vikend, a za samo jedan dan uspeo je da unajmi stan u Zagrebu, opet opljačka banku, ubije policajca Milenka Vranjkovića Kinga i zarobi u stanu porodicu Kosović. Da nije bilo tog vikenda, Mlađan bi na slobodi bio već 2008. godine, ali sada služi kaznu od 17 godina zbog ovog vikenda.
Ko je zapravo Srđan Mlađan?
Rođen je u Češkom Selu kod Petrinje, pa se tokom rata njegova porodica preselila u Sisak. Bio je vrlo dobar učenik i trenirao rvanje, a 1995. postao je juniorski prvak Hrvatske do 66 kilograma.
Zbog provale u školu i krađe videorekordera, nije se više takmičio. To je tada shvatio kao nepravdu i potpuno, prema rečima svojih roditelja, izgubio razum.
On je već sa 12 godina počeo sa kriminalom i pljačkama, a sa 14 je već poslat na psihijatrijsko lečenje.
Zatim, 1997. godine počinju njegovi ozbiljniji zločini. Njegov otac imao je u kući automatsku pušku. Dok mu je majka spavala, a otac bio na poslu izašao je s puškom i odšetao se do tržnog centra.
U blizini je uočio muškarca, Josipa Martinića, za kojeg je pretpostavio da je čuvar pa je, ne bi li ga zastrašio, ispalio iznad njega u vazduh nekoliko hitaca iz puške. Nakon pucnjave se udaljio, otišao kući i zaspao.
Prvo ubistvo
Bez očevog znanja, premestio je pušku na pravoslavno groblje u Petrinji u crnom koferu. Kasnije je, početkom 1998. jedne noći otišao na groblje, uzeo pušku, stavio crnu kapu i obukao vojničku jaknu.
Došao je na groblje i uperio sebi pušku u usta. Ipak, odustao je od samoubistva da bi ubrzo krenuo u centar grada.
Došao je na jedan trg i uočio mlađu osobu koja je sedela ispred ulaza u osnovnu školu, a Mlađan joj je prišao betonskom stazom da bi tek onda uočio da se zapravo radi o ženskoj osobi koju nije poznavao.
Upitao je tada Elizabetu Šubić koliko je sati i seo se pored nje. Nakon kraćeg razgovora upitao je "veruješ li u sotonu?" Devojka je samo napravila blagu grimasu i nije odgovarala, a tada je Srđan ustao, otišao je iza njenih leđa, navukao fantomku, izvadio vrh cevi iz torbe te ga prislonio u svoja usta.
Par sekunda je razmišljao, pa se predomislio te s udaljenosti od nekoliko metara ispalio 4 hica u zadnji deo Elizabetine glave.
Nakon krvavog pohoda, pušku je odložio natrag na groblje i sasvim hladnokrvno se vratio autobusom iz Petrinje u Sisak i ponovno, kao da se ništa nije dogodilo, otišao da spava.
Kasnije je, iz zatvora, Elizabetinim roditeljima posalo pismo. Napisao je sledeće:
"Učinio sam vam najveću bol koju čovek može učiniti drugom čoveku. Bol i patnju za koju se neću ni pokušati praviti da je u potpunosti mogu razumeti jer ni jedno ljudsko biće ne zaslužuje takvu bol, patnju i gubitak. Uzeo sam život vaše nevine kćeri, ostavio u vama samo prazninu i tugu koje nikako moje kajanje verojatno neće moći ublažiti mada se u sebi nadam da će jednog dana to biti posledica i plod ovog mog pisma koje je najteže koje sam u životu napisao.
Nekoliko godina mi je trebalo da skupim hrabrost da napišem ovo pismo jer samim tim činom priznajem da je moj život bio besramno služenje zlu - do dana kad sam milošću Božjom i uz pomoć pametnih ljudi uvidio koliko sam samo slep i sebičan bio. Svojim sam zlim delima ostavio zlim jezicima mnogo prostora za toliku ogromnu količinu laži koje su sijali protiv mene od kojih se nisam nikad branio iz dva razloga: prvi jer sam uvideo da je to izgubljena bitka, a drugi jer sam u nekim periodima svog dosadašnjeg života na neki morbidan način uživao u njima", napisao je Mlađan.
Drugo ubistvo
Mlađan je opet ubio 1998. godine. Opet je to učinio puškom skrivenom na groblju.
Pešice je došao do garaža u blizini fudbalskoh igrališta NK Metalac. Stajao je na mestu ukipljen oko pet minuta kada je uočio dolazak automobila. Dok je vozač parkirao automobil u garažu, maloletnik mu je prišao, izvadio pušku iz torbe koju je odložio uz zid garaže pa je s puškom u rukama prišao ulazu.
Uz zadnji deo automobila u garaži uočio je čoveka kojem je u predelu grudi ispalio jedan hitac zbog čega je pao na pod garaže. Zatim mu je prišao i s udaljenosti oko jednog metra ispalio još dva hica u glavu. Bio je to, zapravo, penzioner Petar Jančić.
Pljačka banke
Kasnije te godine, njegova puška sa groblja je nestala, ali on je nastavio sa kriminalom.
Opljačkao je "Sisačku banku" u Capragu. Uleteo je i naredio svima da legnu na pod, preskočio je preko pulta u prostor za službenike i počeo da trpa pare u donešenu PVC vrećicu, ali mu to nije išlo kako je zamislio te je od nervoze zapucao jednom iz pištolja u prazan prostor.
Samo da ne bi dalje pucao, službenica banke mu je stavila sav novac u vrećicu, a Srđan se tada udaljio trčeći. Zatim je otišao na nastavu.
Glasovi u glavi
Mlađan je objasnio na sudu šta ga je navelo da ubija. Kazao je da je na groblje odlazio jer su ga zvali glasovi koji su od njega tražili da ih pusti iz grobova. Zbog toga je otvarao ploče na grobovima, a najčešće bi sedeo na njima.
Inače, tvrdio je da bi svakodnevno, nekada jače, a nekada slabije, čuo muški glas koji mu daje zadatke, a ukolika ga ne posluša, nastali bi jaki bolovi u predelu glave i trbuha.
Bolovi bi, kazivao je, prestajali kada bi poslušao glas. Taj glas nekada traži i da ubije, a Mlađan je, kako je kazao, to radio samo kako bi bio lišen stravičnih bolova.
Kasnije je utvrđeno je da Mlađan nije hteo, niti je uživao u bliksim odnosima s drugim ljudima, pa ni s užom porodicom. Gotovo uvek je birao usamljeničke aktivnosti, a nije bio zainteresovan ni za seksualne aktivnosti. Nije imao bliske prijatelje ili poverljive osobe.
Mlađana je mučilo stanje praznine i nezadovoljstva uz česte promene raspoloženja, davao je prednost mašti i samačkim aktivnostima. Retke doživljaje sreće i rasterećenja opisao je nakon ostvarivanja morbidnih, surovih dela kroz destruktivan čin vandalskog iživljavanja. Nije pokazivao kajanje, nije osećao moralnu odgovornost niti empatiju.
Kao maloletnik je osuđen na maksimalnih 10 godina, a po izricanju presude sudiji je kazao: "Vidimo se u paklu".
Zločinački vikend
Za vreme boravka u zatvoru počinio još jedno teško ubistvo. Usmrtio je policijskog službenika pa je za njega upravo zbog strarosti (imao je 21 godinu i bio je mlađi punoletnik) osuđen na 15, a ne na kaznu doživotnog zatvora.
U toku izlaska iz zatvora 2002. uspeo je čak unajmi stan u Zagrebu, nabavi pištolj i opljačka Sisačku banku u Zvonimirovoj ulici.
Kada je shvatio da mu trag prati policija, bez oklevanja je s tri hica upucao Milenka Vranjkovića Kinga, inače oca troje dece koji je bio poslat da privede Mlađana koji se nakon krvoprolića dao u beg.
Onda je otišao do zgrade u kojoj se susreo sa tamošnjom stanarkom Nikolinom Kosović. Ona ga je pitala da li ide na treći sprat, gde je živela.
Mlađan je kimnuo glavom te pošao za njom, a nakon što je Nikolina pozvonila na vrata, izvadio je pištolj, uperio joj ga u glavu, zbog čega se ona sva u strahu bacila na pod. Ušavši u stan naredio je svima da odu u dnevni boravak, uveravajući ih da se ne moraju bojati, jer im se ništa neće dogoditi, i da će on brzo otići.
Naredivši im da upale prvi program Hrvatske televizije, u trenutku vesti, Kosovići su saznali o kome je reč, i shvatili u kakvoj se opasnoj situaciji nalaze. Tada im je rekao da je policajca Vranjkovića ubio u samoobrani, naglasivši: "Bilo je ili on ili ja". Kosovići su napomenuli i kako je Mlađan telefonom nazvao roditelje u Sisak i rekao im da je "zabrljao".
Svo troje Kosovića je naglasilo da im Mlađan nije pretio, niti udarao, i da je celo vreme bio vrlo hladnokrvan, rekavši u jednom trenutku: "Gotovo je, sad treba izvući živu glavu".
Hteo je da pobegne, ali je primetio snajperiste na krovovima. Zatim je uhapšen.
Danas je i dalje u zatvoru, a izaćiće kada bude imao 44 godina. Prema navodima medija, on redovno dobija pisma "fanova", uglavnom problematičnih maloletnika kojima je Mlađan bolestan uzor.
(Kurir.rs/Jutarnji)