Sedim na kauču sa laptopom u krilu i brišem dlanom znoj sa čela. Naizmenično sa desne i leve strane, povremeno uzimam maramicu i obrišem čelo. To je vrhunac toplotnog talasa. Kažu da će danas temperatura ići do 40 stepeni. Kuvam iza poluzavučenih roletni. Kuva mi i laptop u krilu, koji je sada toliko vruć da sam morao da bacim jugoslovensku enciklopediju na kolena. Odbijam da uključim klimu, koja mi je direktno iznad glave. Devojka misli da nisam normalan. To je stvar principa. „Prokleta inflacija“, promrmljam.
Račun za struju za juni iznosio je 116,73 kune (jedan evro - 7,5 kuna) . Najveći iznos u poslednje tri godine (živimo u stanu od 30 kvadrata). A kako ja to znam? Jer, igrom slučaja, čuvam sve papirne račune i nakon što ih platim aplikacijom. Ne znam zašto tačno. Verovatno kao i gomila drugog smeća za koji posle teško pronalazim pametnu upotrebu – korišćeni ukrasni papir sa božićnih poklona, plastične posude od gotovih supa ili stare četkice za zube koje nikada ne koristim za čišćenje fuga.
Uglavnom, ti računi, traljavo gurnute u debelu fasciklu ispod televizora na kojoj sam markerom ispisao „računi“, sada sam izvadio na sto. Neko bi mogao reći „pogledajte ovog momka, metodičnog i fiskalno disciplinovanog, s kakvom pažnjom sređuje lične finansije“. Ali odmah da kažem, ja nisam taj tip, zaista. Nimalo. Ne obazirem se na to da li sam potrošio više od četiri kubika vode mesečno ili manje, retko se setim dece u Africi, ne gasim svetla po stanu u panici vičući „štedi struju, ženo“, ne brinem se za popuste, uštede ili precizno planiranje mesečnog budžeta. Ne, ja sam onaj tip koji nekontrolisano pegla karticu i proguta knedlu na kraju meseca.
Međutim, novi račun za struju me je, uprkos manjku potrošačke veštine, uzdrmao. Dovoljno me je potresao da uprkos mojoj indolentnosti i nezainteresovanosti za gotovo sve što guverner HNB-a Boris Vujčić ima da kaže o inflaciji i potencijalnoj recesiji, stavim račune za komunalije na sto poslednjih godina - i uporedim ih. Ispostavilo se da sam bio u pravu. Prošlogodišnji račun za struju, u istom mesecu, platio sam samo 86,83 kune. A sada još 30 kuna. To može izgledati kao da nema smisla, ali to je povećanje od skoro 25 procenata. Naravno, imali smo toplotni talas krajem juna i, naravno, klimatizacija u mom stanu okrenutom prema zapadu radila je puno radno vreme tih dana bez garantovane pauze od pola sata. Ali zato sam, poštenja radi, pogledao 2020. godinu, u letnje mesece jun, jul, avgust – i uporedio. Moji računi za struju obično su se kretali između 86 kuna i najviše 98 kuna na jeku avgustovskih vrućina, retko kada probijam psihološku barijeru od 100 kuna. Isto i za vodu. Ovaj mjesec sam platio 30 kuna više nego lani, 141,23 kune u odnosu na 110,65 u julu 2021. S druge strane, HEP Toplinarstva sam platio, koliko vidim, nekoliko kuna više, tačnije 102,38 u odnosu na 94 ,71 prošle godine, a Zagrebačkom holdingu za odvoz smeća, zanimljivo, 50 lipa manje, a isto sam platio internet u decimalama.
Kad se sve to sabere, ovaj mjesec sam platio režije 67,72 kune više (odbivši 50 lipa koje mi je Holding oprostio) nego prošle godine u isto vreme. I to se poklapa sa nalazima Nacionalnog zavoda za statistiku. U poslednjoj apokaliptičnoj računici za jun naveli su da su cene stanova, vode, struje, gasa i drugih goriva u junu porasle za 9,6 odsto u odnosu na prošlu godinu. Dakle, sigurno neću ponovo da uključujem klimu, a izgleda da ću morati da razmislim i o tuširanju.
Moji prijatelji imaju natprosečna primanja. Prijateljica priznaje da je prestala da bude lojalna nekim brendovima. Na primer, ona više ne kupuje Dukatovo mleko, iako joj je omiljeno, već jednostavno gleda najjeftinije i sniženo mleko.
Radi transparentnosti navodim i sledeće intimne informacije: moja partnerka i ja živimo u stanu od 30 kvadrata koji je naš, a režijski troškovi su nam obično između 600 i 700 kuna mesečno. Stalno sam zaposlen, partnerka radi povremeno. Oboje smo u ranim 30-ima, nemamo dece ni kredita osim mesečne rate od 433 kune koju plaćam za ovaj svetleći Lenovo laptop na krilu, koji sam početkom godine uzeo na 12 rata i 258 kuna mesečno za mobilni telefon koji sam također nedavno kupio. Nemamo auto i vozimo bicikle. Zajedno, recimo to tako, imamo zagrebačka prosečna mesečna primanja i nula kuna ušteđevine koje smo ovog proleća potrošili na uređenje kuhinje. Od početka godine, prvi put u životu, začudo, od svake plaće izdvajam 500 kuna za žiro račun, za koje smo sada platili sedmodnevni odmor u Trogiru. Poslednje dve godine nismo išli na more.
I kako to biva, godina u kojoj se čovek odluči da kupi novi laptop, mobilni telefon, renovira kuhinju i ode na odmor – je godina u kojoj život poskupi za 12,1 odsto. Ovo su zvanični podaci statistike.
To znači: da danas uđem u prodavnicu i kupim samo najosnovnije – hleb, mleko, jaja i ulje – platio bih tačno 18,34 kune više nego prošle godine. Po mojoj računici, i zavirio sa m u prošlogodišnjim katalozima svih naših trgovaca, prošle godine smo hleb, mleko, jaja i ulje plaćali 37,22 kune, a danas su nas koštali 55,56 kuna. Istovremeno, suncokretovo ulje je skočilo sa 12,99 kuna na 19,99 kuna, a jaja sa 13,55 kuna na 21,99 kuna. CBS navodi da su u proseku cene hrane i bezalkoholnih pića skočile za 16,9 odsto, predmeta za domaćinstvo za 13 odsto, odeće i obuće za 11,1 odsto, restorana i hotela za 14,6 odsto, a prevoza za čak 20,3 odsto.
Međutim, ono što zabrinjava još više od cena je činjenica da niko posebno ne očajava zbog toga. To potvrđuje i nekoliko prodavačica u prodavnicama. Kažu da ljudi i dalje troše kao da se ništa ne dešava. "Znate šta, leto je i niko više ne razmišlja ni o čemu, ljudi samo guraju karte i čekaju da odu na more. Sunce udari i mozak odmah ćao, a šta će biti na jesen, ko zna. , niko ne misli...“.
Neobično, ipak. Ako nam je plata ista kao prošle godine, a život skuplji 12 posto - to znači da na svakih hiljadu kuna naše plate sada imamo 120 kuna manje kupovne moći. Ilustracije radi, taj blagajnik u prodavnici, sa platom od, recimo, 6.000 kuna, sada može kupiti oko 700 kuna manje proizvoda nego prošle godine. To je otprilike jedan pun rezervoar preskupog goriva ili mesec i po hleba i mleka. Prosečna plata u Hrvatskoj je 7.500 kuna, srednja plaća oko 6.200 kuna, kažu u DZS-u, što znači da polovina zaposlenih Hrvata sada radi za platu manju od 6.000 kuna. Penzioneri u proseku primaju 2.700 kuna penzije.
Hrvatska nije izuzetak. Inflacija raste u svim evropskim zemljama. U Grčkoj je život skuplji za 11 odsto, u Mađarskoj i Slovačkoj 12 odsto, u Nemačkoj, Italiji i Irskoj 8 i 9, a najgore su baltičke zemlje - Estonija 22 odsto, Litvanija 20,5 odsto, Letonija 19,2 odsto.
Međutim, kako to da naša percepcija stvarnosti ne prati brojke? Drugim rečima, kako to da zbog verovatne globalne recesije, dvocifrene inflacije, uvođenja evra i pre svega značajnog odlaska Zdravka Marića sa mesta ministra finansija, koji se spasao potonuća Agrokor ovakvim veštim manevrom ne zvone na uzbunu? Alarmni? Kako da ne zatvorimo slavinu? Stežemo li kaiševe? Hajde da napunimo čarapu? Za većinu Hrvata, po svemu sudeći, ništa se ne dešava. Ignorišemo sve znakove. Uključujući i onu kod Cibone, na Savskoj, gde je početkom godine neko na velikom bilbordu proročanski sprejom ispisao „Srećna i radosna inflacija“.
Zato sam posegnuo za mišljenjem stručnjaka. Pitao sam Ivana Junakovića, stručnjaka iz agencije za istraživanje tržišta ACNielsen, zašto ljudi sada nisu u panici, zašto nisu na ulici i traže veće plate, zašto ne grade bunkere u dvorištu i gomilaju ulje, brašno i toalet papir?
"Za početak, ljudi su još nakupili novac od poslednje dve godine korona krize kada nismo putovali, izlazili i slično. Zaposlenost je veća nego ikada, a i plate su porasle. I dalje se značajno troši. “, objašnjava Junaković koji su razlozi ove potrošačke mlitavosti. Međutim, prema analizi ACNielsena, vidi se da je potrošnja nešto manja – oko 2 odsto. Hrvati trenutno na hranu troše oko 5 odsto više nego prošle godine, kaže, ali su cene skočile za 7 odsto.
A to je, inače, definicija inflacije. Povećanje nivoa cena u celoj ekonomiji. A zašto se to dešava - postoji nekoliko teorija. Najosnovniji, i najdosadniji je „odnos ponude i potražnje“. Rat u Ukrajini, nema pšenice i energenata, zbog male ponude je velika potražnja, zbog velike potražnje – cene rastu. Međutim, postoji i zanimljivija teorija, koja se čini prikladnijom, a to je odnos niske nezaposlenosti i inflacije. tzv. Filipsova kriva, koja kaže da je u situacijama niske nezaposlenosti, a nezaposlenost u Hrvatskoj na istorijski niskih šest odsto, dovodi do toga da je sve teže pronaći radnike na tržištu. Tada poslodavci moraju da podignu plate da bi privukli i zadržali zaposlene, a da bi podigli plate moraju da podignu cenu svog proizvoda. Logičan. Ali ovde se situacija komplikuje. Kako cene proizvoda rastu, radnici traže veće plate. Ukoliko poslodavci ispoštuju ovaj zahtev, moraće ponovo da podignu cene proizvoda da bi mogli da isplaćuju plate i tako u nedogled. Dakle, inflacija.
Odlučili smo da prekinemo sve isporuke hrane. Partnerka predlaže da od sada idemo u Žabac po deterdžente, sapun i omekšivač. Prodavnica koja se reklamira kao prodavnica nudi, naime, litar rinfuznog deterdženta za suđe za sedam kuna
Umesto da razbijaju glavu ovim teorijama, mnogi moji prijatelji i kolege radije žive u blaženom neznanju, u inflatornom poricanju. Kad se nađemo na piću, u šali pitam šta su promenili u potrošačkim navikama otkako je život poskupeo za 12 odsto, odnosno da li češće gledaju u prodavnicu u onu korpu na dnu frižidera sa proizvodima koji su im istekli ili da li kupuju samo K-plus ili su možda odlučili da kupe bicikl zbog skupog goriva, na moje iznenađenje odmahuju rukom.
"I mislim, imamo li izbora? Moramo da kupimo hleb, mleko i osnovne stvari, zar ne?", kaže moja prijateljica Tea, koja radi u jednom lokalu.
Nedavno se uselila u novi stan sa dečkom Markom. Oboje imaju natprosečna primanja, s obzirom na zagrebački prosek od 8.500 kuna. Priznaje, međutim, da je prestala da bude lojalna brendovima kojih se uvek držala. Recimo, Dukatovo mleko, kaže, više ne kupuje, iako joj je ono omiljeno mleko od detinjstva, već jednostavno gleda koje je najjeftinije i na sniženju.
"Tako je i sa Cedevitom. Više je ne kupujemo, iako smo je uvek kupovali. Ali onda sam saznao da je naplaćuju 45 kuna, a ne prodaju kilogram, već 900 grama. Dakle, smanjili su pakovanje i podigli cenu. Sada kupujemo Solevitu.“ , kaže.
Marko se uključuje i kaže da sad – kad prođe kroz radnju – gleda samo crvene etikete – popust! "Čak su i neki popusti sada preskupi, čini mi se. Pogledajte toalet papir".
S druge strane, Antonio, prijatelj iz srednje škole, koji radi kao serviser IT sistema u banci u Zagrebu, ima solidna primanja, sređenu stambenu situaciju i pozamašnu porodičnu zaostavštinu. kaže da, kako mu se čini, „ljude bole uši od inflacije“. Posle leta, otkriva, planira čak i veću investiciju. "Mislim da nema krize, samo pogledajte rezultate sezone, kažu da će biti najbolja do sada. Gužva je na moru, gužva u prodavnicama, restorani isti, kakva god da je inflacija. Sada je verovatno najbolje vreme za ulaganje“, kaže on. U šta ulagati?, pitam. „U turizam, naravno“, kaže on.
Pitao sam i Junakovića, stručnjaka za tržište, kako se kupci obično ponašaju u krizi. Da li se, recimo, odriču luksuza kao što su skupi sirevi, teretane i zanatsko pivo? A koji proizvodi su prvi koji pate? Nedavno je, na primer, izašla vest da je u junu ove godine prodaja automobila u Hrvatskoj pala za 26 odsto, a popularni Folksvagen je priznao da je pala čak 47,1 odsto. Međutim, Junaković ima drugačije informacije. "Po logici 'smanjivanja luksuza' koju pominjete, čokolade je trebalo značajno da padne, a njihova prodaja je zapravo tek nešto niža nego prošle godine, čak je i prodaja čokoladica značajno porasla, kao i alkoholnih pića", kaže on.
Stoga se ljudi ne odriču luksuza. "Znam ljude koji su, na primer, prestali da idu u teretanu zbog skuplje cene. Ja lično nisam smanjio posete uprkos 50 odsto višoj ceni jer to doživljavam kao ulaganje u zdravlje. Neki prelaze na brendove, a to je više od 50 odsto, ali drugi traže jeftinija pakovanja svog omiljenog brenda. Mnogi koriste onlajn kupovinu, posebno kada kupuju odeću i skupu kozmetiku", kaže on.
Urednik, sa kojim sam dogovorio temu, primetio mi je da je sada veliki problem „odrediti šta je zapravo skupo, a šta nije“. Pitam ga da li je, na primer, toalet papir sada objektivno skup proizvod? „Ne znam“, kaže on. „Samo odem u prodavnicu i uzmem toalet papir“. "Pa koji?". „Pa prvi tamo!“, kaže on.
A prvi tamo, proverio sam, obično u liniji očiju i najlakše dohvatljiv na polici - a to je stari trgovački forum - je toaletni papir Zeva za 40,99 kuna. Pitam urednika kako četiri kune po roli nije preskup papir? Urednik se slaže, negira da ima menadžersku platu i visoke bonuse, ali insistira da su inflatorne cene prilično varljive i stvaraju konfuziju među kupcima. Njegova teorija je da kada cene porastu, ljudi više ne mogu da razaznaju šta je zaista poraslo, a šta nije.
I nije kriv kupac. U SAD, ova konfuzija je opisana terminom "gridflation" ili "greedflation". Ovo je, kako je nedavno pisao Njujork tajms, praksa u kojoj trgovci koriste inflaciju i krizu, rat u Ukrajini, da „naduvaju” cene. To ide ovako: prvo je inflacija zbog pandemije i rata u Ukrajini, koji diže cene hrane i energenata, a trgovci, znajući da potrošači više nemaju merilo kakve bi cene trebalo da budu, podižu i ono što treba i šta im ne treba. Rezultat: visoke cene i zbunjen kupac.
„Recimo, da li je sada skupo pivo u limenci od 10,99 kuna? pita me urednik. Ne bih rekao, ja kažem. Za neko bolje industrijsko pivo, to je pristojna cena, mislim. „A deterdžent za suđe za 18 kuna ili pileći file za 48,99 kuna po kilogramu?“ pita me. Iskreno, nemam pojma, nikad nisam obraćao pažnju. Međutim, detaljnom analizom i preturanjem po prošlogodišnjim katalozima prodavnica, ustanovio sam da su sve to proizvodi koji su prošle godine bili 10 do 20 odsto jeftiniji. Recimo, Likvi, deterdžent za suđe, sada košta 18,99 kuna, dok je prošle godine bio 13,99 kuna.
Međutim, nešto povoljno može, naprotiv, biti skupo u našoj percepciji. Na primer, prošle nedelje sam pokušao da kupim odelo za venčanje prijatelja. Ušao sam u Varteks, za koji sam odmah pretpostavio da je preskup za moj ukus, ali me je privukao ogroman natpis na izlogu „do 70 posto popusta“. Prodavačica mi je našla galantno sivo odelo od specijalne vune u kome, kako kaže, čovek ne može da se znoji. Cena - 2000 kn. „Na rasprodaji je“, pitam. „A ovo nije klasično odelo koje ne ide u prodaju“, odgovara on. „Naravno. Prodajete li jaknu i pantalone odvojeno? Možda ću onda dobiti pantalone“, pitam se. „Kako hoćete, hlače su vam 859 kuna. "Da", rekao sam. U tom trenutku sam ljubazno obećao da ću s vratiti. Klasičan izgovor. Nisam se vratio, naravno. Procenio sam da 850 kuna za pantalone koje ću jednom obući pa baciti u ormar - preskupo. Kasnije, u razgovoru sa prijateljima, saznao sam da zapravo uopšte nije skup. Štaviše, što se tiče odela, kako mi je rečeno, prihvatljiva je cena.
Uglavnom, moja partnerka, sa kojom sam razgovarao na ovu temu, odlučila je da zbog inflacije uvede novi režim u naš zajednički život. Prvo, odbacila je moju ideju da ne uključujem klima uređaj, koji je ozloglašen potrošač, kao glupost. Ona je predložila da umesto toga radije peremo veš posle deset sati uveče kada je struja jeftinija. „Ali neko će morati da ostane budan dok se mašina za pranje veša ne zaustavi“, kaže ona. Već znam da ću to biti ja. Onda ćemo prekinuti sve isporuke hrane. Obično bismo naručili nešto iz isporuke najmanje jednom u dve nedelje, obično picu. Sada predlaže da ga sami napravimo kada nam se jede. Predlaže i da od sada idemo u Žabac po deterdžente, sapun i omekšivač. Prodavnica koja se reklamira kao prodavnica nudi, naime, litar rinfuznog deterdženta za suđe, koji sipate u svoju posudu, za sedam kuna. „Pa, kada vas neko pita zašto kupujete u Žapcu, možete reći da ste ekološki svesni, a ne siromašni“, rezonuje ona. "Dobra ideja", kažem. Dodaje da smo mleko mogli da kupimo i u Lidlu kada puste u prodaju crveno mleko Pilos u pakovanju od 12 komada. Pakovanje košta 72,99 kuna, nije baš jeftino, ali ipak ispada oko šest kuna za litar mleka, što je sada jeftinije od trajnog mlijeka Dukat ili Z'breg po 9,49 kuna. Takođe, smatra da bismo mogli da uštedimo struju jedući više sveže hrane, voća i povrća, kako ne bismo tako često uključivali šporet. „Puj“, kažem sebi, „prokleta inflacija“.
Kurir.rs/Jutarnji.hr