Na zvuk sirena za vazdušni napad, stanovnici malih i velikih gradova na severu Tajvana povukli su se u kuće, a ulice su opustele. U glavnom gradu Tajpeju, prodavnice i restorani su zatvorili kapke, a policija je sva vozila zaustavljala sa strane i slala putnike da potaže zaklon.
Vrisak borbenih aviona koji kreću da odbiju neprijatelja ispunio je nebo, dok na stotine hiljada mobilnih telefona stiže poruka "upozorenja na projektile“ i poziv na hitnu evakuaciju na bezbedno mesto.
Zastrašujuće, da, ali ovaj scenario iz noćne more koji se odigrao bio je neophodna sveobuhvatna vežba kako bi se pripremili za dan - koji se, smatraju neki, približava iz sata u sat - kada će Tajvan biti izložen iznenadnom napadu iz kontinentalne Kine.
Dok su oči sveta usmerene na rat u Ukrajini, Mark Olmond, direktor oksfordskog Kriznog istraživačkog centra upozorava da se ne sme potceniti kriza na drugom kraju Evroazije. I dodaje da te dve stvari nisu nepovezane.
Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski Si Đinping dele zajednički prezir prema pravima svojih slabijih suseda, a Tajvan već dugo oseća dah kineskog zmaja na svom grlu, piše Olmond u tekstu za Dejli mejl.
Od kada su komunisti došli na vlast u kontinentalnoj Kini 1949. godine bacili su oko na ovu malu naciju koja je zvanično deo Kine ali je, realno, nezavisna demokratija više od 30 godina.
Kao što Putinu nije bila po volji demokratska Ukrajina na granici Rusije, tako je i demokratija koja govori kineski jezik udaljena samo 160 kilometara neprihvatljiva za svemoćnog kineskog predsednika Sija.
Sada, kada su kineske vazduhoplovne snage i mornarica sve aktivnije oko i iznad Tajvana, sve ukazuje na to da Peking priprema invaziju na ovo malo, ali geopolitički važno ostrvo, sa populacijom od samo 29 miliona ljudi (u poređenju sa 1,4 milijarde u Kini).
Tokom posete Japanu u maju, američki predsednik Džo Bajden je jasno stavio do znanja da će SAD biti spremne da brane Tajvan ako budu napadnut. I, naravno, niko ne bi bio srećniji da to vidi od Putina. Preusmeravanje američkih snaga i visokotehnološkog oružja na Daleki istok iz istočne Evrope skinulo bi pritisak sa njega u Ukrajini.
Ali kineska invazija na Tajvan mogla bi brzo da eskalira daleko izvan ukrajinskog sukoba i postane najveća pretnja svetskom miru od kubanske raketne krize 1962. godine, smatra Olmond.
Pa kako bi se odbijala jedna takva invazija Šta bi je pokrenulo? I kako bi to uticalo na ostatak sveta?
Najverovatniji izgovor za invaziju bila bi deklaracija o nezavisnosti koju bi donela tajvanska predsednika Cai Ing-ven. Osim toga, svako priznanje nezavisnosti Tajvana od strane Zapada bi raspirilo vatru. Nakon izveštaja o planiranoj poseti američke političarke Nensi Pelosi prošle nedelje, Kinezi su upozorili da bi njihov odgovor mogao uključivati "prisilne mere“.
Tajvan, napredna privreda slobodnog tržišta vođena industrijskom proizvodnjom i izvozom elektronike i mašina, obogatio se mimo komunističke Kine. Ali su do nedavno zanemarivali odbranu.
Sa relativno malim brojem obučenih trupa i modernim oružjem, Tajvan se umesto toga oslanjao na svoju stratešku vrednost (na raskršću Istočnog i Južnog kineskog mora u severozapadnom Pacifiku) zbog koje bi im Amerikanci i Japanci garantovali zaštitu.
Podučen ruskim neuspelim napadom na Kijev, Peking bi mogao da dođe do zaključka da bi samo masivni šok napad na Tajvan mogao da "upali".
U takvom scenariju, oluja balističkih i krstarećih projektila bila bi puštena na ostrvske vojne baze i luke, njegova telekomunikaciona čvorišta i transportnu infrastrukturu. Gruba sila visokoeksplozivnih bojevih glava bila bi koordinisana sa sajber napadima kako bi se zaustavila komunikacija među tajvanskim trupama i izazvala panika među civilima. U isto vreme, kineska flota bi nastojala da iskrca rojeve trupa, tenkova i kamiona na obalu kako bi zauzela Tajvan u starom stilu.
Nesumnjivo bi bilo velike štete na infrastrukturi, sa velikim vojnim i civilnim žrtvama.
Pa ipak, smatra Olmond, Kina ne može da pretpostavi da bi joj brojčana nadmoć donela brzu pobedu. Da, Kina ima ogromnu vojsku koja raste, ali je neproverena u borbi. Nije ratovala još od 1979. godine, kada je Deng Sjaoping želeo Vijetnam da "nauči pameti". Umesto toga, Vijetnamci su Kinu podučili teškim lekcijama.
Ali, taj rat se danas u Kini uglavnom ignoriše. Umesto toga, Korejski rat protiv snaga UN predvođenih SAD između 1950. i 1953. godine se slavi kao model rata komunističke Kine.
Iako je kineska narodnooslobodilačka armija ubila desetine hiljada američkih vojnika, predsednik Hari S. Truman odbio je zahteve svojih generala da koriste nuklearno oružje.
Tada je Mao morao da se osloni na Staljinov nuklearni "kišobran“, danas Kina ima svoje nuklearno oružje.
Peking se čvrsto drži uverenja da bi predsednik Bajden, kao i Truman, uz sve svoje borbene priče, odstupio ako bi nuklearni rat bio najverovatniji ishod.
Ali ako je tako, Si i njegovi aparatčici potcenjuju američku odlučnost da ne ustupi kontrolu u pacifičkom regionu.
Bajdenova administracija je, sa dobrim razlogom, duboko sumnjičava u vezi sa namerama Kine u toj oblasti.
A tu je i Japan. Stari carski gospodar Tajvana (sve do predaje Japana 1945) vidi ostrvsku demokratiju kao južno sidro lanca ostrva koja vode do samog japanskog arhipelaga.
Bivši premijer Šinzo Abe — koji je ubijen ranije ovog meseca — dosledno je upozoravao saveznike u Evropi i Americi da ih njihov fokus na ukrajinsku krizu odvlači od mnogo veće pretnje koju Kina predstavlja svetskoj stabilnosti nego Rusija.
Da li bi Japan — naučno veoma napredna zemlja — brzo nabavio nuklearno oružje koje mu je potrebno da se zaštiti i odvrati Kineze ako Peking odluči da napadne Tajvan?
I, pošto Severna Koreja već testira nuklearno oružje, da li bi Južna Koreja mogla da sledi njen primer zbog straha od Kine i severnog suseda? Potencijal za sveopšti nuklearni sukob je zastrašujuće blizak. Ali čak i bez nuklearne pretnje, kineska invazija na Tajvan, uspešna ili ne, bila bi pogubna za širu svetsku ekonomiju.
Tajvan je jedan od najvećih svetskih proizvođača visokotehnoloških komponenti kao što su poluprovodnici, a ako bi njegove fabrike bile uništene ili oštećene, to bi uticalo na sve, od računara do mobilnih telefona, podižući cene i stvarajući nestašice svakodnevnih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo.
Što se tiče onih koji kažu da će Si oklevati da naredi invaziju iz straha da će "ubiti zlatnu koku“ koja je tajvanska ekonomija, treba samo pogledati Hongkong, navodi Olmond. Tokom protekle tri godine, Si Đinping je bio spreman da polako uguši ekonomski dinamo Hongkonga kako bi ugušio tamošnji demokratski pokret.
Mogao bi isto tako lako da proceni da je razaranje Tajvana cena koju vredi platiti za sticanje strateške prednosti koju bi pristup okeanu dao kineskoj mornarici.
Jučerašnja vežba priprema za rat na Tajvanu zvala se "Van An“ — što se prevodi kao Večni mir.
Mir koji je "večan“ možda je nerealna perspektiva, ali čak i za postizanje kratkoročnog mira, predsednik Bajden i Zapad moraju da nastave da uspostavljaju delikatnu ravnotežu između pokazivanja podrške Tajvanu i neizazivanja Sijeve Kine.
To je zastrašujuće hodanje po konopcu koje i Si i Zapad moraju da izvedu kako treba, a rizici od pogrešne procene na obe strane su izuzetno visoki.
Kurir.rs