SINIŠA JE UŠAO U KAFIĆ I ZASUO SVE MECIMA: Bojana je preživela masakr u Žitištu, probudila se bez noge!
Bojana Ćorilić iz Novog Sada je jaka devojka, a taj epitet pripada joj iz mnogo razloga.
Ona je u masakru u Žitištu, pre šest godina pogođena šest puta i izgubila nogu, ne prestaje da inspiriše.
Ova heroina koja mnogima služi kao zvezda vodilja rođena je 1995. godine u Novom Sadu gde je odrasla, studirala i stekla diplomu inžinjera elektrotehnike i računarstva.
Devojka, koja je uprkos teškom ranjavanju i invaliditetu uspela da postane uspešna i poštovana u društvu, preko svog profila na društvenim mrežama "Streinght girl" utiče svojim primerom na hiljade ljudi koji je prate i poručuje: "Borim se dok sam živa! Budi ono što jesi i neko sa kim bi voleo da se družiš." Nakon godinu dana borbe sa unutrašnjim demonima i boravka po bolnicama povratak na falkutet označava i njen povratak u "normalan" život, tako da ona sada radi kao programerka i zaljubljena je.
Na samu godišnjicu tragedije u Žitištu, 2. jula, Bojana je svojevremeno objavila post na svom profilu na društvenoj mreži Tviter u kojem i pored svega što joj se desilo nema ni trunke mržnje i gorčine. Naprotiv, Bojana je navela kako joj je taj datum "drugi rođendan".
"Tokom tog perioda, imala sam moge uspone, ali i padove. Mogu da kažem da sam danas srećna i ponosna na sebe! Jer ovaj borac nikada ne odustaje! Srećan mi drugi rođendan", napisala je ova hrabra devojka.
Bojana je ranije za Blic ispričala da je, i pored svih prepreka, uspela da ostvari mnogo toga i da se promeni.
- Za tako mali period, pobedila sam mnoge strahove, sazrela sam i ostvarila sam mnoge ciljeve koje sam sama sebi zacrtala. Završila sam osnovne studije i diplomirala, bila kuma na venčanju, zaposlila se, gledala brata kako se ženi, putovala, položila vožnju, držala razne motivacione govore na raznim manifestacijama i mnogo mnogo drugih stvari. Mogu da kažem, da sam ponosna na sebe, jer nisam odustala. Ne kažem da nije bilo teško, bilo je, ali se nisam predala. Išla sam napred, zbog sebe, svoje porodice i svojih najmilijih - rekla je tada Bojana.
Kaže, zna da nije samo bitno da se čovek oporavi fizički, već i psihički.
- Kako sam imala ozbiljnije povrede, provela sam godinu dana po raznim bolnicama. Ali to nije bio kraj mog oporavka. Posle godinu dana, bila sam prepuštena sama sebi i trebala sam da se vratim u "normalan" život, među ljude. Tada kreće veća borba, borba sa glavom. Zajedničkim radom sa svojim najbližima i sa psihologom, vraća se ona stara nasmejana Bojana, puna života. Povratak na falkutet predstavlja prekretnicu mog duševnog oporavka i prihvatanja stvarnosti.
Prvi susret sa protezom
O tome kakav je bio osećaj kada je prvi put stavila protezu takođe priča sa pozitivne strane.
- Osećala sam se uplašeno, ali i srećno. Posle 6 meseci u krevetu, gde sam ponovo učila da dišem, sedim, konačno sam stajala. Kao osoba sa invaliditetom, ljudi me gledaju kad god prolazim ulicom. To su ti pogledi na koje sam navikla. Ali, kad me upoznaju, stvari postanu drugačije. Moji prijatelji me i dalje gledaju kao onu staru Bojanu, društvenu i uvek spremnu za nova poznantstva. Dešavalo mi se da ljudi čak i ne skontaju moj invaliditet,sve dok ne ustanem. Jer moja ličnost preovlada taj "prvi fizički utisak" - ispričala je ona.
A da se snagom volje zaista može sve uspeti i svo breme savladati, pokazala je upravo Bojana koja je u međuvremenu počela i da radi.
- Smatram da se sve desi kada treba i da se vremenom sve kockice slože. Tako smatram da je i moj prvi posao došao baš kada treba. Zbog korone, malo se odložilo sve šta sam bila planirala, ali verovatno je tako trebalo da bude.“
Bojana je nastavila da živi punim plućima, uprkos svemu što se njoj i drugim stanovnicima Žitišta desilo tog kobnog dana pre šest godina i da je sve moguće ako imamo snažnu volju i ne odustajemo.
Podsetimo, drugog jula 2016. godine Siniša Zlatić (42) je u lokalnom kafiću iz kalašnjikova ubio petoro ljudi, među kojima i svoju bivšu suprugu Dijanu (30), i ranio dvadeset dvoje gostiju kafića koji su se zatekli na licu mesta.
Žitište se ni posle pet godina nije oporavilo od tragedije. Gotovo da ne postoji meštanin kojem te noći u kafiću "Makijato" neki član porodice, prijatelj, poznanik, komšija, kolega nije bio pogođen mecima kojim je ubica zasuo unutrašnjost kafića.
(Kurir.rs/Blic)