ALEKSANDRA JERKOV: Najsrećniji dan
Mislila sam da ovde nikada neću pisati ništa lično. Na prvi pogled, čini se da i ova tema o kojoj danas pišem nije lična. Jer, meni je rođenje našeg sina zaista bilo najsrećniji dan u životu, on je rođen zdrav, doduše, na način i u vreme kada je on odlučio a ne kako sam ja planirala, a meni u porodilištu niko nije rekao nijednu ružnu reč, nije me popreko pogledao ili uputio neki neprimeren komentar.
Kako onda imaju veze sa mnom sve one strašne priče o akušerskom nasilju, o kom žene čak i među sobom još uvek tiho, bojažljivo i vrlo retko govore, ali se sve više njih usuđuje da javno kaže šta su preživele u porodilištima? Zato što se tiče ne samo mene, ne samo svake žene u ovoj zemlji, nego svih nas, ako ikako želimo da budemo normalno društvo u kom se poštuje osnovno ljudsko dostojanstvo.
„Otišla sam u kupatilo, bebu sam pobacila u svoju ruku, taj momenat mi je u glavi svaki momenat, beba koja nije živa.“ „Doktor je rekao - to nije beba nego 40 grama.“ „Ti moraš da se porodiš, sad moraš da se porodiš, ubićeš dete, govori mi moja babica.“ „Pitala sam doktorku kada mogu očekivati da se desi pobačaj - i danas jedva govorim o tome, bila sam u sobi sa trudnicama, na pet metara gde su porodilje sa bebama, sve slušaš, a imaš bebu koja se neće roditi živa - dobijam odgovor da ne dramim“. „Govorim ‘ugušiću se’, a moja babica, moja glavna saveznica, viče na mene mahnito ‘ma ugušila se dabogda’.“ „Udario me je po ramenu i rekao da sam debelguza, da sam nesposobna jer još nisam uspela da se porodim.“ „One neće da napnu tog trenutka i onda može da se drmnu malo, da se isprskaju vodom i tako. Nije šamaranje nego je čisto to rađeno da se prizovu sebi, jer se one pogube, a taj je trenutak presudan. Tog trenutka, ako uguše svoje dete, ko će posle da bude kriv.“
Sve su to strašna svedočanstva žena kojima se ono što je trebalo da bude najlepše životno iskustvo pretvorilo u traumu, nasilje i bol. Ovo poslednje je obrazloženje načelnice jedne od bolnica u kojima su protiv lekara zaista i podnete krivične prijave. Jer, moraju se malo išamarati da se dozovu sebi. Jer, ako one uguše dete, ko će biti kriv? One, naravno, jer su one uvek krive, i kada ih malo šamaraju, i posebno kada zahtevaju da budu tretirane kao ljudska bića. Naravno, kada progovore o tome, često će, čak i od svojih najbližih, čuti da su razmažene, da nisu krenule u hotel nego na porođaj, uz neizostavne šale o tome kako ih nije bolelo dok su pravile dete i opaske o tome kako su žene nekada rađale decu na njivi i odmah ustajale da se vrate na okopavanje. Jer, to je ideal kom treba da težimo, zar ne?
I onda se pitamo zbog čega žene ćute o ovome? Ćute, jer sve u porodilište krenemo spremne na to, prijatno se iznenadimo ako tako ne bude, suočavamo se sa uveravanjima dobronamerne okoline da ćemo sve to zaboraviti onog momenta kada vidimo bebu i kada nam je daju u naručje, i onda, ako ne zaboravimo, ako nam i dalje bude strašan način na koji su nas onako uplašene, zbunjene i u bolovima tretirali, onda nismo dobre majke, onda nam nije dovoljno stalo do beba, jer nisu magičnim štapićem odnele sve ono strašno što se desilo. U Hrvatskoj je pokrenuta kampanja „Prekini šutnju“. Jedino je pitanje kako da je prekinemo kada nas ceo život uče da ćutimo.