Paraćinka koja živi u kući s mužem i njegovim roditeljima podelila je svojevremeno ispovest u kojoj se požalila da su pritisak i očekivanja preveliki i da joj ništa ne nedostaje osim poštovanja.
Njena životna priča je poput mnogih, a samo jedna osoba ima razumevanja za nju.
– Mnogo mi je teško. Nemam kome da se izjadam. Živim sa mužem i njegovima u njihovoj porodičnoj kući. To je selo blizu Paraćina. Mnogo nas je pod jednim krovom.
U braku smo dve godine i još nemamo decu. Ne ide nam. Pokušavamo, ali ne uspevamo. Sad smo krenuli po lekarima, jer me njegovi stalno pritiskaju kako još nisam zatrudnela.
Pored njegovih roditelja i nas u kući su još njegova sestra sa detetom, baba, deda i prababa. Čertiri generacije u istom prostoru. Ne mogu da se žalim, ništa mi ne nedostaje, osim poštovanja. Radim po ceo dan, kao i svi, ali meni se pričinjava da ja najviše. Najviše me kinji svekrva i zaova. Sve što uradim nije im dobro. I dok moj muž ćuti, smatra da je to prirodno, u zaštitu me jedino uzima deda.
Jednom je lupio štapom kad me je svekrva napala. Rekao je da je i ona došla sa strane u našu kuću, ali da je niko nije maltretirao. Odmah je zaćutala. Isplakala sam se. Došao je deda u podrum gde sam plakala. Tešio me i rekao da se ne nerviram, da će doći sve na svoje mesto kad rodim, a da je Milenko, moj muž a njegov unuk, još mlad i da će se on nametnuti kao autoritet. Prijaju mi dedine reči, kad sam s njim u društvu meni je najbolje. Iskusan je, ima mnogo pameti. Plačem svakog dana, ali volim Milenka i dedu, pa znam da će biti bolje – završila je žena svoju ispovest.
(Kurir.rs/Alo)