Kada bismo hteli da ga opišemo jednom rečenicom, ona bi svakako bila "svetski, a naš". Te dve hiljade i neke godine svi smo bili oduševljeni što će naš glumac zaigrati u planetarno poznatom filmskom serijalu o Hariju Poteru. Predrag Bjelac je od tada izgradio zavidnu glumačku karijeru kako kod nas, tako i u inostranstvu. I jedini je srpski glumac koji ima figuricu izrađenu po svom filmskom liku. Glumio je na desetak jezika do sada, a spektar njegovih uloga je zadivljujući. Dok mu karijera paralelno teče i u Češkoj, domaća publika poslednjih meseci gledala ga je u serijama "Ubice mog oca", "Crna svadba", "Dinastija"...
Jeste li gledali originalnu "Dinastiju"?
- Bila je i ostala kultna serija, prva američka sapunica na našoj televiziji, koju smo nekad davno rado gledali, oduševljeni do tada neviđenim bogatstvom i glamurom, ali i sa posebnim prezirom prema, za nas novom, televizijskom žanru i načinu glume. Sećam se da smo se odlično zabavljali, obično u velikom i veselom društvu i da smo jedva čekali sledeći nastavak, zaintrigirani nebuloznim zapletima, ali i željni novog druženja. Naša verzija je ogoljenija, surovija, prilagođena ovom prostoru i vremenu, nažalost, i siromašnija, pre svega u produkcionom smislu, jer je od početka bilo jasno da ćemo teško dostignuti bogatstvo i sjaj originala, ali sam ponosan na nekoliko odličnih scena koje sam snimio sa dragim i ozbiljnim kolegama i ubeđen sam da smo svi glumački prevazišli legendarnu američku seriju.
Igrali ste i u komediji "Radio Mileva". Da li je teško pogoditi ukus gledalaca?
- To je brza i duhovita serija, opet sa izvrsnim glumcima, i bilo mi je pravo uživanje da provedem nekoliko dana snimajući svoju epizodu.
Ako se osvrnemo na vašu poslednju scenu u petoj sezoni "Ubica mog oca", hoće li vas biti i u šestom nastavku?
- Ne bih smeo da otkrivam tajne epizoda koje slede, ali pouzdano znam da će se "Ubice" emitovati još nekoliko sezona i da je u ovako vešto zapetljanoj krimi-seriji sve moguće. "Ubice mog oca" je svakako revolucionarna serija, prva ozbiljna krimi-priča na našim programima i izazovna inspiracija za čitav niz novih serija koje su sledile za njom. Stekao sam ogromno iskustvo, novu veliku i dragu porodicu kolega sa kojima sam radio godinama i radovao se svakom novom danu snimanja.
Kao veliki fan serije "Crna svadba", ne mogu a da vas ne pitam ima li naznaka za njen nastavak?
- Nije tajna da počinjemo snimanje nove sezone krajem godine. Pripreme uveliko teku i jedva čekam da pročitam nove epizode.
Ako uzmemo u obzir razne mitove i legende koje potiču sa ovih prostora, ima li materijala da srpska kinematografija nastavi u pravcu misterije?
- Ideje i inspiracije postoje, ali se retko pojavljuju tako kvalitetni scenariji kao što nam se posrećilo sa "Crnom svadbom", koja je studiozno pripremana nekoliko godina, sa čak petnaestak verzija pojedinih epizoda.
U međuvremenu dosta radite u Pragu.
- Poslednjih godina, sticajem okolnosti, tamo radim mnogo zahtevnije i dugotrajnije projekte nego kod nas. Prošle godine sam imao glavnu i naslovnu ulogu u seriji "Duh", krimi-komediji koja je prikazana na komercijalnoj televiziji Prima i ostvarila rekordnu gledanost osam subota zaredom, u udarnom terminu, tokom februara i marta. Već se planira nastavak snimanja sledećeg proleća. U avgustu počinjem sa snimanjem slovačke verzije iste serije, epizode će biti minimalno prilagođene, prevedene na slovački jezik, ali s novom glumačkom postavom. Nestrpljivo i znatiželjno očekujem ovo snimanje i nadam se da ćemo uspeti da ponovimo sve sjajne, šarmantne i duhovite scene koje su krasile prvobitnu verziju.
To nije vaša jedina glavna uloga trenutno?
- Reč je o seriji kojom će ista televizija da otvori svoju novu platformu. Radi se o pomalo otkačenoj, vulgarnijoj i grubljoj krimi-komediji "Bodigardi", sa opet osam epizoda, ali u sitkom trajanju od 25 minuta, predviđenoj za prikazivanje posle 22 sata.
Kakav je osećaj biti deo serijala o Hariju Poteru, čija popularnost ni danas ne jenjava?
- Hari Poter je moja najlepša, beskonačna bajka, a knjige i filmovi su postali kultna lektira za sve nove generacije i u inostranstvu su daleko popularniji nego kod nas. Povremeno gostujem na Komik konovima širom Evrope, svaki put fasciniran fanatičnom popularnošću ovog serijala i obasut ljubavlju i strahopoštovanjem iskrenih fanova. Zanimljivo je da u svetu daleko više odraslih i dalje obožava sve vezano za Harija Potera i redovno posećuje ove šarene vašare sa tematikom fantazije i naučnofantastične literature, stripova, serija i filmova.
Jedan od direktnih partnera tu vam je bio, nažalost preminuli, Alan Rikman. Kakav je bio iza kamere?
- Izuzetno povučen, nenametljiv, tih i gotovo neprimetan, što je prilično neobično za glumce. Ali uvek spreman za savet i nesebičan da pomogne mladim kolegama ili da strpljivo porazgovara sa mnogobrojnim posetiocima koji su svakodnevno defilovali na snimanju.
Koliko se razlikuje filmska industrija u inostranstvu i kod nas?
- Drastično u produkcionim mogućnostima i trajanju snimanja. Evropski, a naročito američki projekti su daleko bogatiji i složeniji, ali šarm i spretnost naših filmadžija su i dalje neprevaziđeni, a atmosfera na našim snimanjima je mnogo opuštenija i zabavnija.
Igrali ste čarobnjaka, švercera, sveštenika, razne istorijske likove... Šta biste voleli da igrate, a još niste imali prilike?
- Nikad nisam imao neke posebne želje i snove, jednostavno sam imao mnogo sreće da su mi uglavnom nudili zanimljive i vrlo različite zadatke, a ja gotovo principijelno nisam odbio skoro nijednu ponudu. Trudim se da ispitujem granice svojih mogućnosti. Igrao sam, na primer, do sada na desetak jezika iako tečno govorim tek tri-četiri. Evo, sad se upravo intenzivno pripremam za ulogu u turskoj seriji sa istorijskom tematikom, gde ću igrati na nemačkom i turskom jeziku. Serija je o prvih tridesetak godina života čuvenog Ataturka, osnivača moderne turske države i, iako ne govorim nemački, izabrali su me da igram nemačkog generala Ota Limana fon Zandersa, koji je bio glavni strateg na turskoj strani u legendarnoj bici na Galipolju.
Često ste igrali i očeve. Da li vam je najbliži i dalje otac Mileve Marić Ajnštajn u seriji "Genije"?
- Svakako jedna od mojih najdražih uloga. Vrlo neuobičajen lik za to doba, moderan i izuzetno emotivan otac, spreman da učini sve za dobrobit svoje kćeri. Raskošno snimanje, epoha rekonstruisana do najsitnijih detalja, divni kostimi, izuzetni glumci. Ali, pre svega, izuzetan, skoro perfektno napisan scenario, u najčuvenijoj američkoj scenarističkoj tradiciji. Najuzbudljivija je scena rastanka oca i kćeri, kad je otac na palanačkoj železničkoj stanici ispraća na studije u tada daleku Švajcarsku - plakao sam već kad sam je prvi put čitao, plakao kad sam je snimao i treći put kad sam je gledao.
Gotovo da nema uloge kojom niste zaintrigirali, pa ste čak i od male role u filmu "Kad porastem, biću Kengur" napravili jednu o kojoj se još priča. Da li zaista niste znali kako izgleda Batistuta?
- Znao sam, naravno, to je pogrešno protumačeno, ali, iskreno, nikada nisam bio veliki fan fudbala i fudbalera.
Ko je vaš najveći kritičar, ali i podrška?
- Moja Marija mi svakako pruža najveću podršku, i profesionalnu i ljubavnu, i nesebično mi pomaže u preslišavanju tekstova ili kao sparing-partner za snimanje audicija. A jedini pravi kritičar je moja draga publika, koja me podržava i voli i u Češkoj i kod nas.
Po čemu pamtite studiranje u njujorškom institutu za pozorište i film?
- Lee Strasberg Theater Institut je legendarna škola o kojoj sam zaneseno sanjao u mladosti i u kojoj sam, sticajem neverovatnih okolnosti i ludačke sreće, proveo divnu godinu života, daleke 1988. Njujork je očaravajući velegrad, magičan centar sveta, ali izuzetno naporan i pretežak za život. Stipendija je pokrivala samo školovanje, tako da sam se posle burne godine, provedene danju u školi, a noću sa one strane bara po restoranima i diskotekama, ipak vratio u rodni Beograd. Nezaboravno iskustvo davne mladosti.
Imate li neki ritual koji obavljate pred snimanje i osećate li nekada tremu?
- Na sreću, skoro nikad nemam tremu, ali se uvek dobro i temeljno pripremim za snimanje. I dalje sam vrlo odgovoran i gotovo asketski izbegavam sva iskušenja pre snimanja - ne izlazim, ne družim se, štedim energiju, jer su naši radni dani veoma dugački i iscrpljujući, a često radimo i noću, što sve napornije podnosim. Izuzetno sam koncentrisan i sposoban da se potpuno isključim i, u tim dragocenim trenucima, punim plućima živim neke druge živote.
Kurir.rs/ TV Ekran: Sanja Marković
Bonus video: