POTRESNA ŽIVOTNA PRIČA DEČAKA SA KULTNE FOTOGRAFIJE! Branko progovorio o tragičnoj sudbini svoje porodice u dva rata!
Kultna fotografija Žorža Skrigina nastala je 1942., kada je Branko imao dve godine.
Kad je u aprilu 1942. baletan zagrebačkog HNK i majstor umetničke fotografije, Žorž Skrigin s grupom umetnika napuštao Zagreb da bi se priključio partizanskom pokretu, verovatno nije ni slutio da će svojim fotografskim aparatom, koji je s nekoliko filmova i najnužnijim stvarima ugurao u ranac, u vremenu koje je pred njim snimiti istorijske ratne fotografije, piše Jutarnji list.
Taj svestrani umetnik i predratni član Fotokluba Zagreb, koji je do početka Drugog svetskog rata već primio niz domaćih i međunarodnih nagrada za fotografiju, u partizanima je od aprila 1942. do kraja rata svojim objektivom dokumentovao prizore i aktere jednog od tada najjačih antifašističkih pokreta u okupiranoj Evropi - prizore bitaka, ranjene partizanske borce, civile u ratnom vihoru, istaknute aktere partizanskog pokreta, uključujući i autora poeme "Jama", Ivana Gorana Kovačića, neposredno pre pesnikove pogibije u istočnoj Bosni...
Ipak, jedna od Skriginovih ratnih fotografija po svojoj snazi i impresivnosti izdvojiće se od ostalih i postati kultna. To su one fotografije koje prepoznaje i razume veliki broj ljudi, koje prevazilaze granice država u kojima su nastale, ulaze u udžbenike, popularnu kulturu i medije i postaju deo kolektivne memorije. To je Skriginova fotografija nastala prilikom zbega civila s Kozare krajem 1943., a prikazuje zamišljenu ženu koja preko visoravni nad kojom se kroz tamni oblak probija zubato zimsko sunce za ruku vodi devojčicu a na leđima nosi mlađe dete. Fotografiju koju je snimio u Potkozarju, na Knežpolju, Skrigin će, inspirisan mestom njenog nastanka i i poemom Skendera Kulenovića, nazvati "Majka Knežpoljka". Ženino stvarno ime je Milica Tepić, iz sela je Komlenac kod Bosanske Dubice, devojčica koju vodi za ruku je njena četvorogodišnja ćerka Dragica, a na leđima joj je jednoipogodišnji sin Branko.
Jedno od dece s ove fotografije i danas je živo. Tu je među nama. Na Baniji. Pronašli smo ga i razgovarali s njim o sudbini njegove porodice u dva rata - onom u kojem je nastala fotografija, kao i ovom iz devedesetih. I o sudbini posle njih. No, zadržimo se još trenutak na tome kako je nastala ove fotografija i kako je to opisao sam autor.
"Kad smo sišli u Knežpolje, vidio sam ženu koja je jedno dete vodila za ruku, a drugo joj je bilo privezano za ramena. Kad sam prišao bliže, video sam da na leđima nosi i druge neophodne stvari za odbranu od zime i ofenziva. To su bili jorgan, torba s hranom, pa čak i lonci. Duboko zamišljena, stavivši jednu ruku na lice, gledala je ispred sebe i uopšte se nije obazirala na mene i moju kameru... Sjahao sam s konja koji mi je tada samo smetao. Otrčao sam dvadesetak metara ispred nje i legao u travu čekajući da naiđe..." napisao je Skrigin u svojoj knjizi "Rat i pozornica", objavljenoj 1968.
Skrigin se posle 1945. preselio u Beograd, gde je 1997. i umro, a njegovi filmski negativi i fotografije "Majke Knežpoljke", kako to u svojoj knjizi "Crveno svetlo - Jugoslavenska partizanska fotografija i društveni pokret 1941.-45.", objavljenoj 2017. u Zagrebu navodi novinar i fotoreporter Davor Konjikušić, čuvaju se u beogradskom Muzeju Jugoslavije. Iako smo neslužbeno čuli da se primerak fotografije "Majke Knežpoljke" čuva i u zagrebačkom Hrvatskom istorijskom muzeju, muzejska savetnica i dokumentarist tog muzeja Jelena Balog Vojak to demantuje.
Dečaka kog na Skriginovoj fotografiji majka nosi na leđima, Branka Tepića, pronašli smo u pustom banijskom selu Mala Paukova, tridesetak kilometara od Siska. Kad smo ga nazvali na mobilni i objasnili mu o čemu bismo hteli da razgovaramo, odmah je pristao. "Ne znam samo kako ćete da me me nađete, morate da skrenete na makadam, pa kroz šumu", rekao je.
Zid s fotografijama
Na ulazu u dvorište nekadašnje vikendice, u susret nam brže od domaćina istrčava Munja - kujica koja razdraganim mahanjem repa i uzbuđenim cviljenjem pokazuje neumereno veselje prema nepoznatim gostima. Naš domaćin nam je na telefon rekao da živi sam, već je tri godine udovac. Prostrano dvorište odaje domaćinsku brigu - pokošeno je, u njemu zriju kruške i šljive koje nadvisuje stablo oskoruše, tu su i leje sa cvećem. U susret nam dolazi stariji muškarac, sed i svetlook.
Dok nas uvodi u kuću, govori da je neki dan navršio osamdesetu. Glavni kućni zid krase porodične fotografije. Branko Tepić je danas otac dvojice sinova i jedne ćerke te deda petorice već odraslih unuka. Neki su u Hrvatskoj, neki u susednoj Bosni, a neki u Novom Sadu i posećuju ga kad stignu. Pitamo ga kako je kuća prošla u potresu. Kaže da je pretrpela oštećenja, ali ništa ozbiljno. Više je štete pretrpela u poratnoj pljački.
Život Branka Tepića mogao bi da bude scenario za film o ljudskim sudbinama u ratovima koji nikada ne prestaju. O binarnim svetovima koje rat donosi i među kojima si prisiljen da biraš. O tome kako, živeći na istome mestu, danas imaš domovinu, a sutra si apatrid. Ali i o životu i vitalnosti.
Dok sedimo za kuhinjskim stolom, Branko Tepić nam kaže da se rata ne seća. O njemu je slušao iz majčinih i sestrinih priča. Njegov otac, koji se takođe zvao Branko, pridružio se partizanskoj brigadi Mladena Stojanovića već početkom rata. U lipnju 1942., na početku bitke na Kozari, oca su mu s još četvoricom partizana uhvatili Nemci, strijeljali ih, a njihova tela za opomenu ostalima obesili na gradskom trgu u Bosanskoj Dubici. Pokopali su ih tek posle pet dana.
"Majka me rodila u zbegu, u leto 1942., mesec dana nakon očeve smrti, i dala mi njegovo ime. Bio je ratni heroj. Ime mu je zapisano na spomeniku na Kozari, bio sam tamo pre mesec dana, na obilježavanju 80 godina kozaračke bitke", kaže nam Branko.
"Ceo je rat sestru i mene majka je skrivala od Nijemaca po zemunicama na Kozari, s jednog kraja planine na drugi. Imala je problem jer sam stalno plakao, pa kad bi došla u skrovište, u zemunicu, ljudi su bili u strahu da ih dečiji plač ne otkrije i rekli bi joj - evo ti brašna, hleba, soli i idi dalje. Tako je jadna do kraja rata s nama lutala... Posle mi je pričala kako mi je jednom rekla da će mi, ako prestanem da plačem, kupiti loptu.
Želja mi je, nažalost, ostala neispunjena. Preživela je rat, vratili smo se u našu kuću u Komlencu, koja je nekim čudom ostala cela. Palili su je, ali izgorelo je samo nekoliko kvadrata drvenog poda. Sećam se da je nabavila i dve krave, i danas imam sliku tih krava. Teško je radila i 1949., taman kad sam trebao da krenem u prvi razred, iznenada je umrla. Možda je već bila potkopanog zdravlja po kiši i snegu celi rat... Sećam se da je nekoliko dana pre smrti otišla u vodenicu na potok nedaleko od naše kuće, nosila je na leđima torbu žita za mlevenje. Kad se vraćala, uhvatila ju je kiša, dobila je tešku upalu pluća i za par dana umrla."
Strogi ujak
Iz tog doba, kaže nam, živo pamti nekoliko slika. "Kuća je imala dve sobe i u jednoj je ležalo njeno telo, ali žene koje su je čuvale nisu mi dale da uđem u tu sobu da je vidim. Kad su je nosili na groblje, sedie sam na zaprezi koja je išla za njezinim sandukom. Zapregu su vukla dva vola i neko mi je u ruke gurnuo komad hleba da jedem. Sedio sam na kolima i pokušavao da jedem taj hleb. Uštedela je bila i nešto novca. Govorila je sestri i meni da želi da nam sagradi novu kuću. Ali ljudi kao ljudi - dolazili su i tražili da im pozajmi nešto novca, za ovo ili za ono. Kad je umrla, nitko se nije setio nama deci vratiti taj novac", kaže nam Branko Tepić.
Njega i sestru su nakon majčine smrti odveli ujaku u selo Jošik u Dubičkom polju. Tog se dela detinjstva ne seća po lepom, ujak je bio strog i tražio od nećaka koje je uzeo na brigu da puno rade. Kaže da je na livadi preko sa zavišću gledao seosku decu kako se igraju dok je on morao da čuva krave i svinje. Sestra Dragica se udala, rodila dvoje dece, ali je 1984. umrla od srca. On je u Dubici završio srednju školu, a zatim Pedagošku akademiju u Petrinji i stekao diplomu nastavnika hemije i biologije.
"Kad sam završio, kolega s Akademije javio mi je da škola u selu Mala Graduša kod Sunje traži nastavnika i tu sam 1965. dobio prvi posao. U toj sam školi upoznao i suprugu, koja je radila kao nastavnica. Supruga je odavde iz Male Paukove. Rodili smo troje dece, u školi sam radio do 1973., a zatim sam dobio posao u Gavriloviću, u terenskoj poljoprivredi. Preselili smo se u Sisak, supruga se zaposlila u vrtiću i dobili od vrtića stan.
Bili smo zadovoljni. A onda je došao rat. Najstariji sin već je bio završio Fakultet elektrotehnike i računarstva i zaposlio se kod privatnika koji je održavao radijske odašiljače. Supruga i ja i dvoje mlađe dece odlučili smo da odemo iz Siska", kaže. Bilo je, dodaje, više razloga za to, ali prelomio je kad je pred zgradom u kojoj su živeli susreo momčića, gotovo dete, kojem su dali policijsku uniformu i pušku. "Pokazujući na pušku rekao je: ‘Vidiš, ovako ćemo Srbe ubijati‘. Supruga i ja došli smo tu u ovu vikendicu u Paukovu, koju smo sagradili osamdesetih na njenoj zemlji, dvoje mlađe dece poslali smo u Gradišku kod rodbine, a najstariji sin je ostao u Sisku, ali ga je poslodavac često slao na poslove u inostranstvo, gde su montirali radijske antene."
Kad se 1991. iz Siska sa suprugom preselio u vikendicu u Paukovu koja je bila pod srpskom kontrolom, stigao mu je mobilizacijski poziv vlasti takozvane Krajine. "Ta vojska nije bila ono što sam ja želeo. Ali dva sata iza ponoći pokucala mi je vojna policija na vrata i rekla - ideš na položaj ili u vojni zatvor. Bio sam na nekoj straži, tu dole kod pruge. Srećom, bilo je mirno, nisam sudelovao ni u kakvim borbama."
U vreme Oluje on i supruga sklonili su se u Bosnu kod rodbine. "Nameravali smo da se sklonimo od tog prvog haosa i brzo vratimo kući. Vratili se jesmo, ali tek posle tri godine. Saznali smo da je u našoj vikendici jedno vreme bilo smeštena komanda Hrvatske vojske. Kod meštana koji su ostali, raspitivali su se je li ‘četnik‘ izbegao i gde sam. Šta ja mislim o četnicima, druga je stvar, ali pobegli smo da sačuvamo živu glavu. Unuk, onaj od najstarijeg sina, rodio se u sisačkoj bolnici ‘91., pod granatama. Supruga i ja smo ga prvi put videli godinama posle, kad je već bio dečačić."
Branko Tepić nam kaže kako ga je, odmah nakon povratka u Hrvatsku, policija pozvala na ispitivanje. I tako više puta. "Bili su pristojni. Pitali su me jesam li bio u vojsci, jesam li imao pušku, jesam li na koga pucao... Kažem im - jesam, imao sam pušku, pa ko je bio u vojsci bez puške? Pucao nisam, držali smo stražu tu kod pruge, tu nije bilo nikakvih borbi. Pitali su jesam li koga ubio. Nisam, odgovarao sam, odradio bih svoju smjenu straže i vraćao se kući."
Vikendica u kojoj je Tepić sa suprugom od ‘91. do Oluje živeo nije u toj akciji ni posle nje spaljena, ali je kaže, bila devastirana, krov je zatekao u lošem stanju, poskidane su slavine, a kad je voda puštena u vodovod, potok je tekao kroz kuću pa su se parketi digli. Najstariji je sin, srećom, preventivno izvadio prozore i vata i spremio ih na sigurno kako ih neko ne bi iščupao i odneo. "Kad smo se supruga i ja vratili, dva po dva krila vozio sam preko u Bosnu i zastakljivao - tamo je to bilo mnogo jeftinije. Skrpili smo je nekako da možemo tu da prespavamo.
U međuvremenu smo podneli zahtev za povrat stana u Sisku, koji je sve do pre dve godine bio prazan, ali su nas odbili. U Kancelariji za obnovu i stambeno zbrinjavanje rekli su da će nam umesto stana obnoviti ovu vikendicu. Napravili su projekt obnove, ali je nastao problem zbog krova. U projektu nisu predvideli nikakvu zaštitnu izolaciju, rekli su - što hoćeš, da ti još i to da hrvatska država? Nisam kao vlasnik pristao da potpišem projekat."
Kuća je, objašnjava nam Tepić, trebala da bude obnovljena iz Fonda osnovanog međunarodnim donacijama koji služi stambenom zbrinjavanju izbeglica i povratnika. "Sve se razvlačilo godinama. U međuvremenu su napravili novi projekat obnove koji sam potpisao, dolazio je i čovek iz UNHCR-a na teren da vidi što se događa, ali i dalje sve stoji. Iz udruženja Projekt građanskih prava kažu nam da sve stoji jer jedan čovek gore, u Kancelariji za obnovu i stambeno zbrinjavanje u Zagrebu, ne želi da potpiše. Kažu mi - taj čovek neće potpisati i gotovo. A sad sve ionako stoji zbog ovog potresa", kaže nam Tepić.
Puno je rukavaca Brankove povratničke priče, a i priča nije samo njegova nego je deo ponavljajuće i često uzaludne povratničke bitke sa spuštenim činovničkim rampama. Supruga je, priseća se, penziju dobila ubrzo posle povratka u Hrvatsku, a on tek 2011., kada je već dobro premašio starosnu granicu za odlazak u penziju i zašao u osmu deceniju života.
Branko ni posle 60 godina života na Baniji nema hrvatsko državljanstvo. Mesto u kojem ga je majka sa Skriginove fotografije u zbegu ratne 1942. rodila s bosanske je strane granice. Branko Tepić je, kao hiljade drugih ljudi koji su rođeni na području jedne bivše jugoslavenske republike, a živie je na području druge, nakon raspada zajedničke države ostao bez tla pod nogama, kao neka vrsta apatrida. U vreme izbeglištva, dok je boravio u BiH, uzeo je bosanskohercegovačko državljanstvo.
"Zatražio sam hrvatsko državljanstvo čim smo se 1998. vratili na Baniju. Nabrojali su mi tada - trebaš to pa to i pet godina ne smeš nikamo otići od kuće, stalno će policija dolaziti i proveravati jesi tu, i nakon pet godina pitanje je hoće li se zahtev odobriti ili neće... I odustao sam. Imam trajni boravak kog produžavam svakih pet godina, imam penziju i zdravstveno i nisam više imao živaca da tražim i državljanstvo. Kad sam poslednji put išao da produžim boravišnu dozvolu, a supruga mi je tada još bila živa, službenica u MUP mi je rekla: imate pravo na državljanstvo, već ste dugo tu, ispunili ste uslove.
Ponovo sam podneo zahtev i rekli su da će mi javiti. Nisu ništa javili, a u međuvremenu mi je supruga umrla. Kad sam nakon toga pitao što je s državljanstvom, rekli su mi - e nemate pravo jer niste oženjeni hrvatskom državljankom. Ali bio sam, godinama, kažem im.
Nje više nema, možete samo ako se ponovo oženite, odgovorili su. Ili da podnesem u BiH zahtev za ispisivanje iz tamošnjeg državljanstva, to platim 3000 konvertibilnih maraka, donesem potvrdu o ispisu iz bosanskog državljanstva ovamo i platim još 2000 kuna. A mirovina mi je 2200 kuna. Gledam ja službenicu u MUP-u koja mi to objašnjava i pitam je: vidite li vi u ovim papirima koliko ja imam godina. Shvatila je što hoću da kažem i rekla mi da sam u pravu. ‘Imate odobren trajni boravak i gurajte dok ide‘, dodala je. Imam bosanskohercegovački pasoš i kad god idem preko granice do rodbine, oni udaraju pečat. Kažem im - samo udrite, imate po čemu", govori nam Tepić. "Imam zelene tablice na autu, privremenu registraciju jer sam stranac. I dobro, meni to ne smeta.
Ali ljudi pitaju: što ti imaš zelene tablice? A ja njih pitam zar nisu li čuli za zakon u Hrvatskoj da ko ima više od 100 rali šume, taj dobije zelene tablice. A prvi komšija, eto ga tu, kupio je imanje od sestre moje žene koja je izbegla u Srbiju i nije se više vratila. Prodala mu je kuću i nešto zemlje za 9.000 evra. A on je od države u Petrinji, kao branitelj, dobio stan i prodao ga za 55.000 evra. Dobro, nema veze. Mi se znamo još od 1972. I sad on ode gore u selo i priča im o meni - vidiš kako on, kaže im, voli Hrvatsku, neće ni tablice kakve svi Hrvati imaju, nego hoće zelene kakve nema niko."
Pet malih portreta
I baš nekako kao što se na Skriginovoj fotografiji, gore na horizontu iznad glave njegove majke, ispod tamnog oblaka probija svetlost skrivenoga zimskog sunca, tako i ovde, u kući Branka Tepića, jedan od zidova dnevne sobe nosi optimizam. I govori da bitka žene s fotografije nije bila uzaludna. S ponosom nam njen osamdesetogodišnji sin Branko pokazuje porodične fotografije na zidu, a najviše se zadržava na jednoj gde je u istom okviru poređano pet malih portreta - fotografije njegovih pet unuka.
Trojica su, govori nam, diplomirala elektrotehniku i računarstvo, četvrti je lekar, a peti, najmlađi, završava agronomiju. Jedan je zaposlen u Eriksonu u Zagrebu, drugi je takođe u Zagrebu i radi u nekoj ekološkoj kompaniji koja izrađuje uređaje za snimanje i praćenje zvukova ptica, treći je informatičar u Banjaluci, četvrti lekar u Novom Sadu.
Na odlasku pakuje mirisne, dozrele kruške da ne odemo - onako. Munja ispraća ciljenjem, a on neveštim pokretima nalik mahanju. Gledajući u retrovizoru kako ostaju u dvorištu s oskorušom, onako sami u banijskom pustom svemiru, ne mogu se otresti Arsenove: "Ovde traju od davnine domovi bez domovine".
Kurir.rs/Jutarnji list