FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Bio, bilo il’ ne bilo
Prilikom redovnog obilaska Politikine Rotopalanke pažnju mi privuče drečeći, polupismen naslov, citiram: „Vučićevo povlačenje bio bi politički zemljotres“. U (malo) boljim vremenima Rotopalanka je imala lektore koji su strogo vodili računa o upotrebi prošlog vremena glagola „biti“. Npr. ako je drug Tito bio u nekoj poseti, nije se smelo pisati „drug Tito je bio“ - iz toga svašta može da ispadne u slovoslagačnici - nego je valjalo pisati „bio je“.
U još bolja vremena Rotopalanka je imala i urednike političke rubrike koji su, ako bi im neki nepismenjaković doneo članak u kome je „povlačenje bio“, nepismenjakovića hvatali za uvo, šutnuli ga u guzicu i slali na Bajlonijevu pijacu da izveštava o cenama paradajza i zeleniša.
Dosta gramatičkih zakeranja, prelazimo na „meritum stvari“. Vučić, naime, već mesecima, ako ne i godinama, najavljuje povlačanje sa čela stranke, i to toliko odlučnim tonom da po svemu sudeći misli ozbiljno. Mogu samo misliti sa koliko nade Vučićeva lojalna konkurencija - koja se iz nejasnih razloga naziva opozicija - očekuje Visoko povlačenje koje bi vaistinu „bio“ zemljotres.
Ta konkurentska nada je rođena sestra nade u srpskog Krivokapića ili Stanivukovića. U suštini to je vlaška magija, očekivanje da protivnik sam sebi smrsi konce ili da mu konce smrsi neko „spolja“. Ovako teče misaoni tok zinulih konkurentskih guzica: čim ode Vučić, eto praznog prostora u koji ćemo mi uskočiti.
S obzirom na biblijske razmere konkurentske tupoumnosti - od koje je veća samo konkurentska neorganizovanost i drljavost - kao i na apsolutnu marginalizovanost liberalno-demokratskih politika, listen to uncle Bas: za opšte dobro, uključujući i Vučićevo i konkurentsko dobro, najbolje rešenje je da - dok se drugačije ne naredi - Vučić ostane tu gde jeste. Sledi eksplikacija: koliko god se carstvije Vučićevo ne sviđalo cincarsko-kalburskoj mahali Kitaj Goroda i Krugovima dvojke - ne sviđa se, konačno, ni meni - SNS i prateći zanosači muda su jedina organizovana politička formacija u Srbiji. Posle njih - a i oni imaju kraj kao sve što je lepo - više neće biti nikog sposobnog da podeli brašno i zejtin. Za tačnost informacije garantujem.
Ali to nije manjkavost SNS-a - još manje šansa za konkurenciju - nego (verovatno nerešivi) problem beznadežne nedovršenosti srpske države, na koju je Ðinđić ukazivao još od sredine osamdesetih, koju je pokušao da dovrši, da bi - nakon što su ga Kitaj Gorod, Euromahala, nezavisni intelektualci mesecima saborno pljuvali i satanizovali - bio javno pogubljen metkom u leđa.
Nego, šta ja kažem; hoće li se Vučić povući sa partijskog prezidencijalnog mesta. Može biti, štaviše verovatno. Ali to uopšte ne znači da će ispustiti konce iz ruku. Najavom odlaska - i užasom praznine koji je obuzeo članstvo - samo ih je čvršće vezao za sebe. Nikakav mu problem neće biti da konce vuče sa pozicije predsednika mesne zajednice Mali Mokri Lug.