Dakle, nehatno, želeći da se našalim, napravio sam megaproblem državi, a posebno predsedniku Vučiću. Upotrebio sam termin koji je danas ozloglašen i to samo zato što ga je Putin upotrebio prilikom napada na Ukrajinu, te sam dospeo, verovali ili ne, čak do Njujork tajmsa. Inače, termin „denacifikacija“ je nešto što se upotrebljavalo posle Drugog svetskog rata tokom Nirnberškog procesa i ustalilo se kao pojam koji označava iskorenjivanje nacizma kao ideologije iz nekog društva. Dakle, samo po sebi on je pozitivan, ali danas više niko ne sme da ga upotrebi, jer ga je Putin upotrebio pravdajući svoj napad na Ukrajinu.
Ono što sam ja učinio je plod moje neozbiljnosti i neodgovornosti, jer inače sam osoba koja ne mari preterano za izgovorenu javnu reč. Ne mogu da se pomirim sa tim da je u javnosti stvorena slika, inače idiotska i potpuno netačna predstava, da ono što ja kažem zapravo misli Aleksandar Vučić, pa, eto, pošto on ne može, onda preko mene govori.
Tvit o tome da će Srbija možda morati da krene u denacifikaciju Balkana je bila šala, ali avaj, koga u to sada ubediti. Došlo mi je da se dignem u vazduh od muke šta sam uradio, jer ni kriv ni dužan Vučić je zbog mene verovatno morao da crveni i da se nervira što ga proziva svaki mogući srpski neprijatelj za nešto sa čim on nema veze. Preterao sam u svojoj neodgovornosti i definitivno moram da se žestoko uozbiljim u životu. Vrlina je prihvatiti grešku, lično sam spreman da snosim sve moguće posledice zbog svoje gluposti, jer realno sam ih zaslužio.
Moram da prihvatim da se svaka moja reč meri po sto puta. Moram da prihvatim stavove većine u stranci kojoj pripadam, koliko god da mi se neretko ne dopadaju. Moram da se naučim da se ujedem za jezik, što mi je iskreno najteže. Privatno šta mislim, nebitno je za javnost. To što se danas sve više grozim bavljenjem aktivnom politikom, o tome je trebalo da razmišljam kada sam uopšte u politiku ulazio.
Ni sam ne znam koliko sam puta želeo sve da napustim, čak sam namerno činio greške koje bi možda dovele do toga da budem oteran iz stranke, najavljivao odlaske pun ushićenja da će se udovoljiti mojoj želji. Mrzeo sam i još uvek mrzim velikim delom sebe, jer sam deo aktivnog političkog života, ali SNS jeste deo mene i dobar deo ljudi, posebno običnog članstva, znam koliko me voli i podržava i to je bio jedini razlog zašto nisam dobrovoljno hteo da odem.
Želeo sam da me stranka otera, što bi meni bilo veliko olakšanje da se ne osećam izdajnikom. Stranka to nije učinila, već mi je dala još veće poverenje i zaista sada se nema kud. Da mi je ova pamet danas, nikada ne bih ušao u politiku i svoju decu ću učiti da beže od bavljenja politikom, ali posle svih godina mog aktivnog političkog života, danas nemam pravo da se bilo kome jadam, već da se suočavam.
Moja neodgovornost, neozbiljnost i svakako nezrelost neka budu nauk mladima koji žele da se bave politikom. Morate da vodite računa šta pričate, šta pišete, kako se ponašate, jer posebno danas u eri društvenih mreža sve se ceni i gleda. Iznad svega morate da vodite računa šta želite i da li ste spremni da činite kompromise. Evo, ja se učim pod stare dane da ih pravim.