Ajkut Bolguen (58) iz Turske godinama pokušava da dokaže svoje srpsko poreklo. Do sada je kucao na mnoga vrata, ali svi odgovori su, uglavnom, isti - turski arhivi su uništeni.
Ajkut sa svojom porodicom živi u turskoj luci Izmir i mornar je. To mu je beg od stvarnosti, jer se od traganja za svojim korenima već poprilično umorio.
Čitava priča zapravo je filmska i, logično, počinje u bioskopu. Naime, njegov otac i deda davno su gledali film "Bosonoga kontesa" sa Avom Gardner i Hamfrijem Bogartom i na kraju filma uočili zanimljiv paragraf: "Gospođa A. Branković traži svoje srodnike u Turskoj."
Posle drugog prikazivanja filma u bioskopu, ovog dela više nije bilo, pa su pokušali da dobiju informaciju od lokalne filmske kompanije koja im je odgovorila da takve rečenice nikada nije bilo na raju filma. Ovaj događaj pokrenuo je sve što se dalje dešavalo u njihovim životima.
- Kada sam počeo da istražujem, prateći pogrešnu informaciju, došao sam na pogrešnu adresu. Otac mi je rekao da misli da su nam preci iz Novog Pazara, pa sam otišao tamo i upoznao lokalne istoričare - priča Bolguen, prenosi Republika.
On kaže da je njegov čukundeda bio značajna ličnost u turskoj istoriji.
- Moj čukundeda bio je značajna ličnost, izabran da bude desna ruka sultana Abdul Hamida II - priča Bolguen i dodaje da je imao veoma važnu ulogu u spasavanju sultana prilikom pokušaja atentata. Ovaj događaj bio je veoma važan u istoriji Turske, te je, nakon svrgavanja Abdul Hamida II sa vlasti njegov čukundeda snosio posledice i na kraju sahranjen na groblju sa nadgrobnim spomenikom bez obeležja.
Takozvano "groblje bednika" kasnije je bilo korišćeno za izgradnju kuća u okolini, kaže, što je dodatno otežalo njegovu potragu.
Hasip Bolguen, Ajkutov pradeda, zapravo je bio sin janičara koji je tokom detinjstva odveden kao danak u krvi. Ime koje su roditelji dali Dervišu Paši, njegovom čukundedi, nije poznato, ali se predpostavlja da se prezivao Branković.
Čitava ova priča prenosi se u porodici s kolena na koleno, pa su tako i Ajkutov deda i otac imali veliku želju da za života saznaju i povežu svoje korene, pa i posete Srbiju. Tek sa razvojem tehnologije, Ajkut je uspeo da zagrebe po površini i dođe do nekih ozbiljnijih otkrića.
U Novom Pazaru je zatim usledilo razočarenje. Istoričari su utvrdili da njegov čukundeda usitinu jeste bitna ličnost, ali da zapravo nema nikakve veze sa Novim Pazarom i da pomoć treba da potraži u Višegradu.
Neuspeli pokušaji da dođe do bilo kakvih informacija su se nizali, pa je čak i plaćao istraživanja koja, očekivano, nisu dala rezultate.
Nakon svih pokušaja i pretraživanja arhiva, odlučio je da napravi grupu u kojoj će okupiti Brankoviće sa prostora čitavog Balkana i da na osnovu njihovih porodičnih stabala pokuša da pronađe svoje korene. Nekolicina se angažovala da mu pomogne.
- Prevrnuo sam ceo Gugl i sve što je bilo poznato, pročitao sam mnogo, mnogo toga naučio, imam i imena, ali nigde ih nema. Neka imena sam pronašao, ali se ne slažu godine rođenja - kaže jedan član pomenute grupe.
Prema njegovoj priči, najveći problem su uništeni, spaljivani i nepotpuni istorijski arhivi iz tog perioda. Njegovi preci su primili Islam u međuvremenu i tada i počinje da se gubi trag i potraga postaje složenija.
Njegova saznanja su da je poslednja godina kada se Brankovići nalaze u Turskoj zabeleženi 1935., ali je teško sve povezati u jednu celinu.
- Voleo bih da imam više detalja, ali nažalost, problem su otomanske knjige - kazao je.
Mada se već uveliko predstavlja kao Ajkut Branković, ovaj Turčin želeo bi da to i ozvaniči. Pisao je srpskim zvaničnicima, crnogorskim i bosanskim, ali bezuspešno.
- Ako me pitate da li bih pre da dobijem američku zelenu kartu ili srpsko državljanstvo, izabrao bih ovo drugo. Mnogi mi kažu da sam lud, ali, eto - šali se ovaj pedesetosmogodišnjak.
Gaji veliku ljubav prema našoj zemlji i svojevremeno je i posećivao Beograd, ali ima veliku želju da poseti i Smederevo, u kome je Despot Đurađ Branković vladao.
- To je moja bolna rana - kaže i dodaje da u Beogradu ima prijateljicu koja se svim snagama trudila da mu pomogne, ali da nisu odmakli dalje od već poznatih činjenica.
Strpljivo čeka pomak u svom istraživanju, a do tada se s ponosom predstavlja svojim srpskim prezimenom, dok ga lična karta ne vrati u realnost.
(Kurir.rs/ Republika)