ALEKSANDRA JERKOV: Uzorni građanin
Kada su 2011. godine usvajani Zakon o restituciji i Zakon o rehabilitaciji, bila sam jedna od svega nekoliko poslanika u Narodnoj skupštini koji su glasali protiv.
U onom sazivu Skupštine, u kom nije bilo saglasnosti i dogovora ni o jednoj jedinoj temi, pa čak ni o tome koji je dan i kada radni dan treba da se završi, poslanici su kao jedan glasali najpre za rehabilitaciju kojekakvog sveta osuđenog zbog saradnje sa okupatorom i pomaganje neprijatelju tokom Drugog svetskog rata, a potom i za povraćaj, često vrlo bogate, imovine naslednicima tog sveta.
Razlog zbog kog sam, na opšte čuđenje i zgražavanje svojih kolega iz skupštinskih klupa, bila protiv ovih zakona jeste taj što se njima nije ispravljala nikakva istorijska nepravda, kako su to oni koji su ga predlagali tvrdili. Ne, naprotiv.
Zakonima su se, a sve u cilju povraćaja gorepomenute bogate imovine, svi koji su osuđeni proglašavali nevinima, koljači i zločinci su se proglašavali žrtvama nekakvog progona, a oni koji su podržavali naciste su oglašeni nevino stradalim herojima.
Nisu vredela ni upozorenja da će, tako kako je koncipiran, Zakon o rehabilitaciji omogućiti rehabilitaciju poznatim i osvedočenim zločincima i koljačima zbog nekakvih proceduralnih razloga, nisu vredele molbe da se ne sramotimo, ne podležemo opštoj relativizaciji istorije i ne svrstavamo svoju zemlju sedamdeset godina od završetka rata na pogrešnu stranu. Jedina vrednost je bila to da si protiv komunizma. A za šta si, nije baš ni bilo toliko važno.
Sve od onoga što je tada bilo očigledno se i desilo. Poslednja stvar pre svega mesec dana. Viši sud u Valjevu, odlukom sudije Dragana Obradovića, rehabilitovao je Nikolu Kalabića, a po zahtevu njegove unuke Vesne Dragojlović.
Borba za njegovu rehabilitaciju trajala je više od deset godina. Isti taj sudija Obradović je pre pet godina doneo odluku identičnu ovoj, ali je ona povučena nakon pobune u Apelacionom sudu Srbije. Godinu dana kasnije on je opet doneo istu odluku, baš kao i sada, kada je odluku ponovio, kako sam navodi, „nakon javne rasprave“.
O Kalabićevim zločinima se zna veoma m nogo. On je bio komandant jedne od najozloglašenijih četničkih jedinica, pod čijom su se komandom dešavala ubistva, pljačke, klanja, prebijanja, mučenja i masovni pokolji civilnog stanovništva. Postoje brojna pisma u kojima je svojim podređenima naređivao klanja partizana, onih koji su ih podržavali, ali i brojnih civila.
Sud u Valjevu, dakle, smatrao je da sva ova dokumentacija, uključujući i četničku, ne dokazuje da je Kalabić sarađivao sa okupatorom, činio zločine i ubijao civile. Sud u Valjevu, dakle, smatrao je da je Kalabić nevina žrtva komunizma, a ne koljač i zločinac.
Sud u Valjevu, dakle, smatrao je da je značajnije to što je Kalabić bio antikomunista nego to što je ubijao nevine ljude i naređivao ubistva hiljada nedužnih građana. Sudija, koji je i profesor na nekoliko naših visokoobrazovnih ustanova, smatra da je Kalabić bio uzoran građanin, žrtva čak, stradao zbog svojih uverenja i slobodarskog duha. Verovatno tako uči i našu decu.