PIŠE IVAN MRKIĆ: Poseta Pelosijeve Tajvanu dalje slabi poziciju SAD
predsednik Sjedinjenih Američkih Država je nedavno rekao da se vojni krugovi ne slažu sa posetom Tajvanu u okviru azijske turneje sadašnje predsednice Kongresa, poznate demokratske ličnosti, Nensi Pelosi. Valjda je time sve rečeno. Čujemo i da je Bajdenu blizak, novinar Tomas Fridman, pisao u Njujork tajmsu protiv posete Pelosijeve Tajvanu.
Tajvan se nalazi sa potpuno druge strane Tihog okeana u odnosu na SAD. Upravo je američka administracija sedamdesetih godina prošlog veka prihvatila stav o jednoj, jedinstvenoj Kini kao polaznoj tački svakog strateškog promišljanja. "Jedna Kina - dva sistema" su krilatica poznata danas skoro svima u svetu.
Kinezi su, razumljivo, veoma osetljivi na političke "igrarije" u vezi Tajvana, jer im to ostrvo oduvek nesporno pripada. Na njemu žive Kinezi, koji su se decenijama učili da pragmatično posluju sa maticom. Rođačke veze su brojne i neraskidive. Poznato je da Kinezi sa ostrva često odlaze u maticu, kao i da su međukineske poslovne veze sve jače. Mnogi tvrde da se radi o milionima Kineza koji svakodnevno odlaze sa Tajvana u kopnenu Kinu, njihovu maticu.
Danas se kristalno jasno vidi da je za SAD važeće ono što je svojevremeno rekao američki general Daglas Makartur, nazivajući Tajvan "nepotopljivim nosačem aviona". Sa tog istog Tajvana su Japanci decenijama napadali kontinentalnu Kinu, nanoseći joj brojna zlodela i štete.
U vremenima Džon Fostera Dalsa (posle Drugog svetskog rata), Tajvan je oformljen kao sredstvo obuzdavanja Kine i SSSR zajedno sa nizom pacifičkih ostrva zamišljenih i osposobljenih brojnim američkim vojnim bazama kao strateški, neprobojni lanac za jačanje američke svetske hegemonije.
Srećom, danas ima mnogo Amerikanaca koji veruju da ne treba nasiljem nametati volju SAD. Sve je više pojedinaca u SAD koji razumeju da postaju oružje u rukama ljudi kojima je njihov interes prioritetan, a ne američka država za koju se, navodno, bore!
Ima i ljudi u Evropi, poput, Viktora Orbana, koji misle svojom glavom i koji se bori za interese Mađara i svoje zemlje.
Današnja Kina nije sa strateškim nuklearnim naoružanjem opasna po SAD kao Rusija. To svi u svetu znaju. Međutim, to nikako ne znači da Kina, kao vrhunska privredna sila, ne može ozbiljno da naudi SAD. Zbog toga je još nejasnije to što je Pelosi učinila Kini, ali i svojima.
Nije dobar momenat za američku osionost: Kina će se još više približiti Rusiji. O tome bi, izvesno je, svašta mogao da kaže Henri Kisindžer, koji je poznat po glorifikovanju američke spoljne politike koja bi uvažavala svetske realnosti.
Najgore je što SAD unutrašnje probleme (izbori za Kongres predstoje u novembru) prenose na spoljnopolitički teren. Očigledno se i Nensi Pelosi time rukovodila. Ipak, najgore je kada slediš uverenje da sopstvena muka može preći na drugoga!
Predstoji i Kongres KP Kine. Najvažniji događaj u svakolikom životu najmnogoljudnije zemlje sveta. O tome je Pelosijeva morala povesti računa, posebno ako je rukovođena čovekoljubljem i načelima za koje se, kako svima saopštava, zalaže.
Takođe, trebalo je povesti računa o činjenici da je najveća i najbolja trgovinska razmena između SAD i Kine. Kineski izvoz u SAD prevazilazi 500 milijardi dolara. Zar se to može prenebregnuti?
Prekid saradnje sa SAD u brojnim oblastima: klimatske promene, redovni sastanci vojnih stručnjaka (predstavnika MO), saradnja policija o kriminalu, migrantima itd... sve to Kina ne bi preduzimala da Pelosi nije posetila Tajvan!
Da je Nensi Pelosi posetila Beograd 1999., kada je čitav NATO na našoj teritoriji ubijao civile da bi kaznio srpski rezim, sigurno je da bi njena uloga i danas bila bitno drugačije viđena. No, izgleda da je sada bila rukovođena sasvim drugačijim motivima. Demokratija ima jedno ključno načelo: da su SVI jednaki i sa istim pravima i obavezama! Naročito je bitno da se u demokratiji poštuje mišljenje većine. Ne može se reći da se od ove činjenice polazilo kada se donosila odluka o odlasku na Tajvan bez saglasnosti Pekinga.
Zanimljivo je da u toku posete Južnoj Koreji, Nensi Pelosi nije imala sastanak sa Jun Suk Julom, predsednikom republike Koreje, koji je u to vreme bio na odmoru.
Ne zaboravimo i to da Srbija nastoji da sa Kinom dobije sporazum o slobodnoj trgovini! U poslednjih deset godina znamenito je uvećana srpsko-kineska razmena u svim vidovima.
Poseta Pelosijeve Tajvanu dalje slabi poziciju SAD: sve je jasnije da Amerikanci nisu više ono što su bili početkom ovog veka, slabi dolar, uvećavaju se unutrašnje teškoće (raste inflacija, siromaštvo, uvećavaju se razlike u prihodima, slabi srednja klasa, umanjuju se prihodi od prave proizvodnje, nekadašnji najsnažniji industrijski sektor kao da uzvraća udarac zbog postojanog iseljavanja u inostranstvo i prepustanja štafetne palice "industriji novca").
Čini se tačnim što novousvojena bezbednosna strategija SAD, a time i NATO, označava Rusiju kao neprijatelja, a Kinu kao "takmaca", ali nesporno je da američka administracija stalno cilja na Kinu. I to postojano, ali na pogrešan način. Nije u stanju da sebe preobrazi, sto je loše po SAD, ali i čitav svet.
Posebno danas, kada su ljudima na vlasti u svetu dostupna ubilačka sredstva sa pogubnim dejstvom po sve, prirodu uopšte. Čini se grotesknim i apsurdnim zabrinutost onih koji stalno govore o očuvanju prirodne okoline, zanemarujući jednostavnu činjenicu: nuklearno oružje koje nas SVE može uništiti iako se ogromna većina čovečanstva o ovome uopšte ne pita. Zar je to pravedno? O mudrosti da i ne govorimo.
Kurir.rs/Kineski radio internacional