O delima velikana domaćeg glumišta Danila Bate Stojkovića gotovo svi sve znaju, ali retki su oni koji danas mogu da posvedoče o tome kako je ovaj umetnik živeo kad se pogase svetla pozornice.
Na dan kad je rođen, 11. avgusta, glumac naturščik i pisac Nikola Džamić priseća se prvog susreta s Batom, opisuje ga onako kako ga publika nije viđala na pozornici i otkriva šta je to posebno ljutilo velikog glumca.
U Vrnjačkoj Banji se i danas, dve decenije nakon što nas je zauvek napustio, organizuje manifestacija Dani Danila Bate Stojkovića, koja je otvorena 9. avgusta i trajaće sve do 11, kad počinje Festival filmskih scenarija.
- Batu sam upoznao prilikom jedne od njegovih poseta Vrnjačkoj Banji, kad je sa svojom suprugom Olgom u pola noći želeo da večera u kafani, a sve su bile zatvorene. Sticajem okolnosti, ja sam čuo njegov razgovor sa Olgom i odlučio da otvorim restoran samo za njega, što ga je posebno obradovalo - priseća se Džamić prvog susreta.
Velikan glumišta nije voleo pažnju javnosti, te su i njegovi intervjui bili prava retkost.
- Nije voleo da daje intervjue, autograme i da se fotografiše. Sećam se, jednom smo ga jedva ubedili da da intervju 1998. godine. Tada je rekao da je Banju zavoleo mnogo pre, kad ga je majka kao dečaka dovodila.
Naime, Bata je imao slabe ocene, te bi ga majka dovodila tu da uči za popravne, a njegov brat Živorad Stojković je u selu Stanišići na Goču radio u školi. Spavao je u Banji s majkom, a pešaka bi svakog dana išao na Goč - kaže Nikola i dodaje:
- Kasnije je u Vrnjačku Banju počeo da dolazi i kao glumac na razne predstave i Festival filmskog scenarija. Bio je vrlo prijateljski raspoložen prema Banji i ljudima koji u njoj žive. Olgi je rekao jednom prilikom da će godišnje odmore dok su živi provoditi u Vrnjačkoj Banji, zahvaljujući prijateljima koje je tu stekao.
Bata je, kao i većina njegovih kolega, uživao u kafani i boemskom životu:
- Bio je veliki kavaljer, gospodin i boem. Sećam se da bi ustajao od stola i unapred ostavljao mnogo više para nego što je bio potrebno. Jednostavno, nije voleo da ošteti nekoga.
Jednom prilikom ga je konobar polio kiselom vodom u pokušaju da mu napravi špricer, a on se samo nasmejao. Družili smo se svi s njim, ali ne kao s glumcem, nego sa Batom kao čovekom. Imali smo veliku distancu prema njemu, znajući ko je. Bio je veliki glumac, a opet jako skroman.
Ljudi na ulici bi ipak u njemu prepoznavali glumca, što je njega posebno ljutilo, jer je, kako kaže naš sagovornik, bio izuzetno skroman.
- Molio bi nas da ne daje autograme. Nije bio dobronameran kad su ljudi pronalazili u njemu likove iz filmova. Posebno su ga ljutili nadimci. Mnogo ljudi ga je upamtilo kao Bubuleju iz serije "Diplomci" i kad bi ga neko tako oslovio, to bi mu mnogo zasmetalo. Smatrao je da lik koji je igrao nije obrisao sa sebe iako je skinuo kostim.
Hteo je ponekad da popusti na trenutak i pristane da daje autograme, ali uvek nas je molio da ga sačuvamo od obožavalaca. Jednom prilikom smo sedeli u bifeu kod pijace, gde su dolazili seljaci da prodaju svoje proizvode. Dolazili su da im Bata daje autograme, a on je imao običaj da se našali i pita: "Koliko da naplaćujem ovo?"
Poslednji susret dva prijatelja desio se nekoliko meseci pre njegove smrti, kad je Bata, teško bolestan, odlučio da dođe na promociju knjige.
- Naš poslednji susret se odigrao u novembru 2001. godine, a on je preminuo 16. marta 2002. Bata je voleo da sluša moje priče iz kafane i stalno me je terao da napišem knjigu s tim pričama.
Na njegov nagovor sam napisao knjigu "Karirani stolnjak" i kad sam zakazao promociju, prvo sam njega pozvao da ga obavestim. Bio je srećan i rekao je da će doći makar ga Olga u sanitetu dovezla. U to vreme je bio teško bolestan, ali je ipak došao i to je bio poslednji put da se poklonio publici u Vrnjačkoj Banji - zaključuje Džamić.
(Kurir.rs/ Andrijana Stojanović)
Bonus video: