Mina Tarvat Navar Abdelšahid je iz Gize, živi u Kairu, bavi se građanskim pravom. Dok Giza još nije bila izgrađena kao danas, piramide su se videle iz njegove kuće, danas im neboderi preko puta zaklanjaju pogled, ali kada prođe dalje ulicom El Haram, i dalje ih može videti. Udaljeni su 3,5 kilometara.
Pre devet godina, posle nekoliko dana godišnjeg odmora provedenog sa roditeljima u Gizi, uputio se na aerodrom i odleteo za Hrvatsku.
Zemlja je tek ušla u Evropsku uniju i činilo se da je dobar trenutak za posetu. Imao je vremena da ostane koliko je hteo jer je sam svoj šef i završio sve poslove, trebalo je da se vrati u kancelariju početkom septembra. Ostao je dovoljno dugo da se zaljubi u selo, pa kada je devet godina kasnije na jednom internet sajtu ugledao tekst o prodaji kuća u Legradu za jednu kunu, nije oklevao ni trenutka i kontaktirao ga. Mina Tarvat Navar Abdelšahid je želeo da se preseli u Legrad. U podravskoj opštini na granici s Mađarskom, koja je imala mnogo praznih kuća i sve manje stanovnika, pa su načelnik Ivan Sabolić i opštinski odbornici da kuće u vlasništvu opštine ponude na prodaju za jednu kunu. Za godinu i po prodali su ih sve, njih 18, a Egipćanin Mina je za istu cenu umesto kuće kupio plac, pa će sagraditi kuću po svom ukusu.
– Želim da napravim jaču kuću, kakvu gradimo u Egiptu, koju zemljotres neće tako lako srušiti, kao što sam video ovde. Moja namera je da zimi živim i radim u Egiptu, leti radim preko interneta i da dovedem roditelje i brata da budu sa mnom tokom leta. Hrvatska je prelepa. Egipat nema tako zelene nacionalne parkove. Legrad ima prelepu prirodu i ljubazne stanovnike, a graniči se sa Mađarskom, što je velika prednost kada čovek voli često da putuje kao ja, pa koristi aerodrom u Budimpešti sa znatno jeftinijim cenama karata nego u Hrvatskoj – kaže Mina za Jutarnji.
Kada je Opština donela odluku o prodaji kuća i zemljišta za kune, gradonačelnik Sabolić se barem nadao da će neki Egipćanin videti oglas dok bude tražio vesti na internetu u Kairu. Od kada je u Hrvatskoj, Mina, koji prati vesti iz celog sveta, to mu je strast, redovno je listao hrvatske portale. Ono što mu je bilo interesantno, preveo je to pomoću Gugl prevodioca.
Tako je video priču o oglasu u kojem je pisalo „ko želi da živi u Podravini, na granici sa Međimurjem, ima manje od 40 godina, ima posao i nema krivični dosije iza sebe, dobrodošao je. kuća će ga koštati jednu kunu, može računati na dodatnu finansijsku podršku i miran život na selu. Miran, ali ne dosadan". Legrad je mogao da daje kuće u bescenje kada su ionako zjape prazne, a Opština je o svom trošku uređivala bašte. Meštani Legrada su se doselili. Pre nešto više od jednog veka, 1918. godine, tu je živelo 5.500 duša. Prvi talas odlazaka usledio je posle nestanka Austrougarske, 2. svetski rat je presudio Jevrejima iz Legradskog Židovaroša.
– Po popisu iz 2011. bilo nas je 2.145, a danas ih je verovatno još manje, oko 1.800. Ljudi su otišli u blizini, u Grac ili Beč. Recesija je došla 2008. godine i za šest godina koliko je trajala, uništila nas je. Recimo 2013. imali smo 15 rođenih i oko 60 umrlih - rekao nam je gradonačelnik Sabolić prošle godine, u jeku prodaje kuća za kune.
U to vreme bio je kao trgovac nekretninama i demograf u jednom. Ni pandemija ga nije omela, samo ga je malo usporila. Prve četiri kuće prodao je odmah i pored osmoro novih odraslih stanovnika obezbedio Legradu čak 12 dece. Posla ima za odrasle, Ludbrekove firme u okolini uglavnom vode stranci, posebno Indijci. Mina nema problema sa poslom, ima previše u kancelariji.
Dok starosedeoci uz finansijsku podršku Opštine rade na obnovi starih kuća, Mina za sada radi samo po planovima. Pre nego što je iskopao grudvu zemlje za temelje, upoznao je hrvatsku birokratiju. Smetaju mu sa vizom. Nameravao je da počne početkom leta, ali sa vizom od 28 dana koju su mu dali, ne vredi.
– Poslednji put sam od ambasade tražio vizu na 80 dana, sa pravom višestrukih ulazaka i izlazaka, sa rokom važenja od 145 dana, što je sasvim logično da neko ko gradi kuću dođe i kontroliše gradnju. . Nisam dobio, odobrili su mi 29 dana višestrukih unosa sa rokom važenja od 198 dana. Ostala su mi još tri dana do vize, pa sam u Banjaluci da mogu podneti zahtjev za novu vizu. Ako u Egiptu vide da često idete u zemlje Šengena i poštujete pravila, ambasade će vam verovati i dati vam turističku vizu na dve ili čak pet godina. Takođe, poslednji put sam podneo zahtev za vizu kao zemljoposednik, koja bi trebalo da bude jača od turističke vize, ali opet džabe. Kao vlasnik nekretnine u Hrvatskoj, po hrvatskom i zakonu EU, imam zakonsko pravo da dobijem maksimalno 90 dana sa rokom važenja od 180 dana – palo je u ruke hrvatske birokratije.
Mina je razočaran jer još nije ni počeo da gradi, a građevinski materijal je svakim danom sve skuplji. U Opštini Legrad su mu rekli da bi kuću koju želi mogao da izgradi za 40.000 evra, ali se plaši da bi pri ovoj stopi inflacije cene lako mogle da se udvostručiti. Takođe, voleo bi da njegovi roditelji mogu ljetovati u Hrvatskoj dok su još u snazi.
- I majka i otac su u penziji. Otac je radio kao inženjer u državnoj energetskoj kompaniji, majka je bila službenik socijalnog osiguranja. Četiri godine mlađi brat Džordž je licencirani turistički vodič na španskom jeziku. Mi smo koptski hrišćani, vernici i redovno idemo u crkvu. Porodica nam je svetinja, pa kad god stignemo, zajedno ručamo u roditeljskoj kući u Gizi – kaže on.
Pristojan je i tih, želeo je da se slika samo u odelu, iz poštovanja, kaže. Mina voli noćne izlaske, voli irske pabove. Voli noćni život Zagreba, ali je siguran da će mu odgovarati i mir u Legradu.
Dok se Mina muči s birokratijom, u Legrad su se već nastanili drugi kunski vlasnici. Jutarnji je prošle godine u februaru posetio porodicu Mihalić-Bizomec. Pre kupovine kuće u Legradu, četvoročlana porodica selila se osam puta za šest godina. U vreme naše posete skoro su završili preuređenje svoje kuće. Sve je bilo gotovo osim velike trpezarije koju su želeli na sada zatvorenoj terasi kuće. Sa njom bi imali 90, a bez nje žive u 60 kvadrata komfornog prostora. Čak i bez trpezarije, kuća ima sve što je potrebno četvoročlanoj porodici za udoban dom. Domaćica Mateja se tek navikavala da uređuje kuću po svom ukusu, a da joj neko nije rekao šta može (ili ne ume).
Iako je rok za useljenje bio tri godine, mlada porodica se uselila i odomaćila za manje od godinu dana. Nijedan majstor nije kročio u njihovu kuću, Vedran je sve sam radio, pomagali su mu svekar i kum. Opština je prvi put pomogla sa 25.000 kuna. Vedran i Mateja ne znaju niti zanima ko je živeo u kući pre njih, od 2021. su tu počeli da stvaraju svoju istoriju. Mateja je gradska devojka iz Koprivnice, nije znala da li će se naviknuti na selo, ali je brzo zavolela porodični mir na njihovoj zemlji. Za njihovu decu sve je besplatno do kraja osnovne škole - obdanište, vrtić, školske knjige. Kuću su dobili jer je jedna od prve tri prvobitno odabrane porodice odustala.
Prva opština koja je prodala parcele za jednu kunu bile su Bale u Istri 2017. godine. Malo je modifikovan istarski model, zamišljen kao poticaj stambenoj izgradnji, uz povoljnije uslove za iznajmljivanje općinskih parcela i bolje uslove za kreditiranje, a sve kako bi se mladi zadržali na mjestu. Jutarnji je potom otišao u Bale i razgovarao sa Filipom Vukovićem, jednim od onih koji su kupili plac.
Sa suprugom je na placu od 500 kvadrata izgradio kuću od 160 kvadrata. I tamo, kao i kasnije u Legradu, uslovi su bili da potencijalni vlasnik ne poseduje imovinu, da u kući živi, a ne da je izdaje. Budući da su Bale općina koja najvećim dijelom živi od turizma, njihovi vlasnici zemljišta dobili su pravo da za kunu grade stanove ili druge objekte u sklopu kuće, čime će dodatno zaraditi i ujedno više otplaćivati rate kredita lako. Bejl je takođe krenuo u realizaciju ideje, kao i Podravci, kako bi poboljšali demografsku sliku.
U Legradu je najtraženija bila plava kuća sa zelenom ogradom u ulici Bana Josipa Jelačića na broju 28. Mina Tarvat Navar Abdelšahid, ako ga hrvatska birokratija ne pobedi, a kaže neće, iako je veoma razočaran, živeće u ulici Kralja Tomislava. Biće to drugačiji život od onog na koji je navikao u prenaseljenim egipatskim gradovima.
- Gradovi su budni 24 sata, supermarketi, apoteke, restorani brze hrane rade danonoćno, javni prevoz je redovan. Žao mi je što nemamo tramvaj jer su gužve prevelike, pa je putovanje kolima pakao. U Egiptu ima previše automobila. Inače, Egipat je duplo jeftiniji od Hrvatske i vlada subvencijama pomaže u borbi protiv inflacije. Litar benzina je pola evra, karte za gradski prevoz počinju od 25 centi, 40 kilometara taksijem ćete voziti od 11 do 14 evra – kaže on.
Mir u Legradu, a opet blizu veće Koprivnice, savršeno će mu odgovarati, smatra on. Nije daleko ni Zagreb. Ako bude sreće i birokratske naklonosti, Mina bi 25. marta trebalo da proslavi svoj 39. rođendan sa izgrađenim bar jednim spratom.
Kurir.rs/Jutarnji.hr