Ima u „Embahadama“ Crnjanskog - knjizi koju bi trebalo ponovo temljeno iščitati - jedno mesto na kome veliki pisac opisuje rasulo u diplomatskim predstavništvima Kraljevine Jugoslavije nastalo posle ekspresne kapitulacije.
Nisu se svi kraljevski diplomati vratili u zemlju kao Ivo Andrić. Daleko od toga. Ako ostavimo po strani ambasade u savezničkim zemljama, koje su ostale tamo gde jesu, samo se Andrić vratio. Ostali su se razbežali mili moji kud koji. Jbg, propala zemlja, to znači nema više plata, to znači koji će mi qwrz takva zemlja. Lep prilog istoriji patriotizma.
Lako je ne vratiti se u zemlju, ali gde otići? I kako preživeti? Diplomatije Jugoslavija i Srbija (svih vremena i boja) nikad nisu bile unosan posao: setite se šta je Kodža Miloš rekao elčijama poslatim na Visoku portu da završe neki posao. Evo šta: Turci vole pare i dupe, ja para nemam, vi gledajte šta ćete, ne vraćajte se dok posao ne završite.
U sveopštoj postkapitulacionoj konfuziji i presabiranju ušteđevina, prostodušna žena visokog diplomatskog činovnika Crnjanskom je rekla sledeće: „Mi smo (ona i muž), srećom, malo špijunirali pre rata, pa smo sačuvali neku crkavicu.“ Htela je u stvari da Crnjanskom, koji je večno kuburio s parama, kaže sledeće: „Ko ti je kriv što i ti nisi špijunirao.“
Petokolonašenje je veoma stari srpski zanat. Kako čujem iz poverljivih izvora iz „bezbednosne zajednice“, najmanje 2/3 srpske novindžijske zajednice je na platnom spisku ruskih N. N. službi, a na tom spisku - kaže izvor - nisu samo usual suspectsi, dakle tabloidni rusodupeljupci, nego i neka srazmerno uvažena opoziciona pera.
Zar ti nije palo na um, pitao sam svog poverljivog izvora, da Rusi bacaju pare, jer bi ti po prirodi posla morao znati da bi najmanje 2/3 od tih 2/3 srpskih novindžija platilo iz svog džepa da „radi za rusku stvar“. Kako da mi nije palo na um, rekao je izvor, ali mala vajda veseli čoveka, ko da odoli vlažnom snu o spajanju lepog i korisnog.
Nisam odustajao. A da ne znaš slučajno, pitao sam izvora, kolike su petokolonaške prinadležnosti, narodski - koliko ih Rusija plaća. Što pitaš, je l’ bi i ti na ruski platni spisak, rekao je izvor u šali komici. I dodao. Znam otprilike, „po čuvenju“, to je strogo pov., varira od slučaja do slučaja, nisu ti neke pare, ali znaš kako je, dobro dođu na ovu skupoću.
Ali da znaš, nastavio je izvor, najveće honorare dobijaju novindžije koje javnost ne percipira kao rusofile i za koje se smatra da pravovremeno i objektivno informišu javnost. A evo i zašto. Ako bi, recimo, Rusi sutra zauzeli Kijev, a blagovest o tome preneo D. J. Vučićević, niko mu živi - uključujući i ruski đeneralštab - ne bi verovao.
Ali kad pero od ugleda objavi da porcija čipsa u Hamburgu košta 70 evra, a da se ljudi u Frankfurtu zbog nedostatka gasa smrzavaju na temperaturi od 39 u hladu, onda najmanje 75% čitalaca/gledalaca poveruje i u srcu svome pomisli, bolje da se mi držimo Rusije. „Meka moć“, kužiš, stari moj.