Crnogorski predsednik Milo Đukanović se 2000. godine sastao s tadašnjom američkom državnom sekretarkom Madlen Olbrajt, koja ga je ubeđivala da na izborima podrži Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), odnosno predsedničkog kandidata te koalicije Vojislava Koštunicu! Đukanović je to odbio!
Ovo je svojevremeno u svojim memoarima "Kad ovacije utihnu" otkrio nekadašnji američki ambasador u Jugoslaviji Vilijam Montgomeri, koji je prisustvovao sastanku Đukanovića i Olbrajtove u Rimu.
Avionom iz Dubrovnika
Kako je objasnio Montgomeri, 2000. godine je, pred septembarske izbore u Srbiji, dobio nekoliko posebnih zadataka, među kojima se dva ističu. Prvi glasi: "Pokušati da se opozicija ujedini pod jednim kandidatom. Razmotrili smo noviju istoriju koja je pokazala da je opozicija bila hronično podeljena i u ključnim trenucima sama sebi najgori neprijatelj", dok je drugi zadatak bio formulisan sledećim rečima: "Pokušati da se predsednik Crne Gore Milo Đukanović ubedi da aktivno radi za srpsku opoziciju; najposle, radilo se o saveznim izborima kojima su bile obuhvaćene obe republike".
Montgomeri se odmah bacio na posao. Međutim, ujedinjenje opozicije mu nije išlo baš glatko, jer je lider SPO Vuk Drašković odbio da bude deo DOS, nameravao je da ima svog kandidata na predsedničkim izborima...
Uz to, proizilazi iz Montgomerijevih zapisa, ni tadašnji predsednik DS Zoran Đinđić nije gajio simpatije prema Draškoviću i njegovom eventualnom priključenju DOS.
Kada taj prvi zadatak nije uspešno obavio, američki diplomata se okrenuo drugom.
- Pošto ovaj zadatak nije bio uspešno obavljen, od mene se zahtevalo da ubedim Đukanovića da podrži kandidata DOS i podstakne svoje biračko telo da glasa. Nakon naša dva sastanka u Crnoj Gori, odbio je da ispuni taj zahtev, te smo avionom njegove vlade (koji je bio stacioniran u Dubrovniku da bi bio van domašaja Miloševića) otputovali u Rim na sastanak s državnom sekretarkom Madlen Olbrajt, koja mu je iznela iste argumente - napisao je Montgomeri u svojoj knjizi "Kad ovacije utihnu" i dodao:
- Dok smo se vraćali iz Rima, pitao sam Đukanovića kakav je njegov utisak o Koštunici. Koštunicu nikada nisam sreo i nisam čak ni čuo za njega sve dok ga DOS nije kandidovao na izborima. Đukanović je uradio ono što obično čini u takvim situacijama, malo je razmislio, a onda je jasno, sažeto i polako obrazložio svoj stav. Kao što su događaji pokazali, Đukanović, koji je potpuni pragmatičar, znao je o čemu govori.
Inkarnacija đavola
Montgomeri je naveo i da su odnosi Đukanovića i Koštunice od od samog početka bili loši. Đukanovićev položaj se u to vreme pogoršao i zbog činjenice da su "njegovi ljuti protivnici u Crnoj Gori kontrolisali sva poslanička mesta dodeljena Crnoj Gori u Saveznoj skupštini Jugoslavije pošto je on dao instrukcije svojoj partiji da bojkotuje savezne parlamentarne izbore 2000. godine".
- To je značilo da se o svim zakonima ili amandmanima na usvajanju moralo pregovarati s tom opozicionom partijom, a ne s Đukanovićem - navodi Montgomeri.
Do 24. septembra 2000. Vašington je Milu Đukanoviću, piše Montgomeri, posvećivao dosta pažnje, ali su oči Zapada, a naročito SAD - zbog narodne pobune protiv Miloševićeve vlade koja je privukla svetsku pažnju - generalno od tada bile uprte u Srbiju, a "Crna Gora više nije bila toliko zanimljiva ni toliko važna".
Kako objašnjava, kada Đukanović više nije bio potreban u kampanji protiv Miloševića, "pojedine evropske vlade su počele da zauzimaju stroži stav prema tužbama za šverc cigareta koje su podigli Italijani protiv jednog broja Crnogoraca, uključujući i samog Đukanovića".
Piše i da je Đukanovića "njegova interna opozicija (a sve više i Srbi najbliži Koštunici) mrzela sa strašću i intenzitetom koji su prevazilazili granice normalne konkurencije između političkih partija u običnim zemljama".
- Smatrali su ga inkarnacijom đavola i nisu oklevali da to kažu svim delegacijama koje su posećivale Crnu Goru - naveo je Montgomeri.
Ekipa Kurira