Bila je to ta čuvena 2020. godina i u februaru sam osetila čudan bol u predelu želuca i nadimanje stomaka.
Razmišljala sam da je možda od stresa s obzirom na to da se koronavirus rapidno širio, ali sam primetila da je problem i ukoliko jedem neku "tešku hranu".
Prebacila sam se na salate i domaće meso i na neki period stanje se, podmuklo, smirilo.
Uplivali smo u mart, strah u Srbiji vlada, a mene počinje da boli bešika - ali samo kada idem u toalet. Otišla sam da uradim analizu urina i sve se ispostavilo kao u redu, a stomak je ponovo počeo da mi se nadima. Sve se vrtelo oko želuca i bešike. Možda mi se pomerio želudac, možda mi smeta određena hrana, možda imam upalu bešike, ipak je i dalje zima, piše u ispovesti za Blic Ženu Selena Ribić.
Zatim je nastupio prvi izuzetno bolan ciklus - sa čim inače ranije nisam imala problema. Dva dana kasnije sam išla na trodnevno putovanje sa jednom misli u glavi: čim se vratim idem lekaru (uprkos apelu u tom trenutku da samo pacijenti sa simptomima korone idu lekaru).
Sutradan su po mom povratku proglasili vanredno stanje. Odlučila sam da ne provodim karantin u Beogradu, nego kod mojih. Nikome u kući nije bilo jasno šta mi se dešava sa stomakom i kako to da ja, koja sam mogla da jedem glavicu luka kao jabuku i to pred spavanje, sad odjednom izbegavam određenu hranu. Ta određena hrana je vremenom postala neodređena i sve mi je smetalo.
Moje stanje se ubrzano pogoršavalo, dijareja, nadimanje i konstantna mučnina mi nisu dozvoljavali da jedem normalno, a bol u predelu bešike je postajao jači pri svakom odlasku u toalet. Već sredinom aprila sam izgledala kao trudnica, sa izuzetno tankim rukama i nogama, ali kako smo bili zatvoreni i izolovani od ljudi, promena se nije desila preko noći i niko nije baš primetio da se toliko fizički menjam.
Boja kože je postala sivkasta, a lice upalo i imala sam crne krugove oko očiju. Mama me je jedan dan uslikala i gledala je dugo fotografiju na svom telefonu, potpuno nema. Shvatila je da se nešto dešava i razgovarala sa mnom kao sa malim detetom odmah te večeri. Obe smo se pitale kako smo bile tako slepe...
Naravno, sve vreme smo čekali da se bolnice otvore kako bih mogla na pregled i čim se prva privatna klinika otvorila odjurile smo doktoru.
Razmišljale smo kom lekaru da se obratimo s obzirom na to da su simptomi nedefinisani, a ciklus je bio neredovan kao i oduvek, samo bolniji.
Ipak, nešto nam je samo kliknulo - idemo ginekologu.
Ultrazvuk, tumor markeri i sve je bilo jasno - tumor na levom jajniku, i ne deluje benigno. U tom trenutku imam 52 kilograma i 2.8 litara slobodne tečnosti u stomaku (samo toga tada nisam bila ni svesna).
Imala sam sreću da su lekari moje zdravstveno stanje izuzetno ozbiljno shvatili i nisam morala da čekam nekoliko meseci, već sam krajem juna operisana.
Nekoliko hemioterapija i dve godine kasnije pišem o ovome jer skrining za rak jajnika ne postoji, a simptomi su, kako i sami vidite, vrlo nedefinisani. Kako ni sama nisam bila upućena ili edukovana, dajem sve od sebe da to sada činim za druge.
Skrining ne postoji, znači ne može da se otkrije uz pomoć papa testa ili kolposkopije, zato je od izuzetne važnosti da žene idu na redovne preglede i ultrazvuk kod ginekologa.
(Kurir.rs/Blic Žena)
Bonus video: