Jednom davno, pored ljudi koji su dokono sedeli u hladu stoletnog drveta sporo je prolazio odrpani starac, jedva podižući noge od umora. Niko na njega nije obraćao pažnju i već je bio gotov da zamakne na raskrsnici, kad jedan od onih ispod drveta iz čista mira potegne kamen i pogodi ga u leđa. Vrati se starac i upita ga:
- Koji si ti?
- Ja sam Srbin - odgovori izazivački onaj što je bacio kamen.
I tad se zbi čudo: sa starca spadoše odrpane haljine i on se uspravi, nekako poraste i zasija kao zlato. Glasom nalik na grmljavinu kaza:
- Ja sam Gospod Bog. Zato što si se kamenom bacio na mene, ti i tvoji potomci do 99. kolena verovaćete da je u politici svako sredstvo dozvoljeno radi ostvarenja cilja.
Gospod Bog vinu se tada među oblake, a Srbin... Ako ste mislili da se uplašio ili pokajao, grešite. Kad se uverio da je blistava prilika nestala u plavetnilu neba, promrsio je (za svaku slučaj, poluglasno):
- U, al’ si me zajebao! Puši, bre, Betmene...
I od tog dana nam ide ovako kako nam ide.
Malo-malo, na primer, pa neki nadobudni kolumnista, busajući se u kokošje grudi, usklikne: „Kad će, bre, da svane taj 6. oktobar?!“
Nikad, rođače! Jer je 5. oktobar bio mrtvorođenče!
Abortirali su ga u septembru 2000. lideri DOS kad su pozvali građane da ne plaćaju struju Miloševiću, iako su znali da će im sve dugove naplatiti kad oni dođu na vlast!
Od onog dana kad je Srbin bacio kamen na Boga, srpski političari žive u ubeđenju da je narod lakoveran i glup, a da se njihov posao svodi na prelepljivanje deklaracije muda onom na kojoj piše „bubrezi“. Otud tolika navala na liderska mesta u strankama...
I otud toliko očajnika posle izbora koji ne mogu da shvate kako to nisu pobedili ni ovog puta.
Da se ovakva politika sada već vodi otvoreno, i bez stida, pokazao je prošle nedelje jedan kolumnista Vremena: ide on ulicama Novog Sada, kaže, i naiđe na ratare koji su traktorima blokirali most preko Dunava. „Ako!“, kaže da je pomislio, iako ne zna šta traže. Neka blokiraju! Ali... ide kolumnista tako dalje... i vidi da jedan od traktorista na majici ima slovo „Z“, pa promeni svoj stav. Blokade mu odjednom zasmetaju, i pomisli: „Neka ti pare da Putin!“
Zaključak: dobro je kad ulice blokiraju naši, a loše je kad ulice blokiraju njihovi. Razlozi za blokadu nisu važni...
Ili, uzmimo ovaj primer: Demokratska stranka u Jagodini danima poziva građane na bunt. A razlog je... Pa, procenite sami. Neki zaposleni u javnim preduzećima u ovom gradu tužili su Grad zato što im nekoliko godina nije isplaćivan dodatak za prevoz. Na prvi pogled, to je u redu, ali ima jedna sitnica - gradski prevoz u Jagodini je besplatan! Finansira ga isti taj Grad, pa zaposleni troškove na koje formalno polažu pravo - nisu imali... Stvar je lako objasniti: neki je advokat pomislio da je našao rupu u zakonu, i sabrao: sto tužbi po toliko i toliko hiljada dinara... a Srba spremnih da uzmu pare, kakve god da su i čije su, vazda ima. I advokati i tužitelji, dakle, rade svoj posao, pa ako prođe - prođe. Ali šta je s Demokratskom strankom?
Je li njima do prava i pravde? Ili do gužve? Zašto se kurobecaju?
Zbog onog Srbina koji je bacio kamen i Božje osude da sve srpske politike u narednih 99 kolena budu jalove. I zato što nisu sposobni ni muda da prepakuju u bubrege, a nešto bi da rade...
N. N.