Prošlog proleća u Beogradu je počelo snimanje špijunskog trilera "Vera", čija je radnja smeštena uoči i tokom Drugog svetskog rata, a naslovnu ulogu tumači Jovana Stojiljković, dok joj je jedan od partnera kolega Petar Zekavica.
Bila je to prilika da ovaj ruski glumac srpskog porekla zaigra glavnu mušku rolu u nekom našem ostvarenju, a dok snima i zanimljivu ulogu u seriji "Beležnica profesora Miškovića", u razgovoru za TV Ekran otkriva koliko mu prijaju novi zadaci.
Nemački oficir u "Veri" je vaša prva glavna muška uloga u Srbiji.
- Veoma sam srećan zbog toga. Bilo je veliko iskušenje ne upasti u kalup. U dosadašnjoj karijeri imao sam 25 uloga iz epohe Drugog svetskog rata. Problem je da svaki sledeći put uradite drugačije, da ne podseća na prethodnu. Pokušao sam da svom liku dam izvesnu dozu romantizma, pa sam kroz tu prizmu i gledao odnos sa Verom, trudeći se da to bude scenska priča.
Obično ste igrali negativce. Da li je vreme da u srpskom filmom vidimo neke dobre likove?
- Naš film se bavi periodom od 1939. do ranog proleća 1943. godine, kada je Vera Pešić bila streljana. Moj lik prati taj period. On nije ni dobar ni loš Nemac, već običan muškarac, koji je zavoleo Veru i izuzetno mu je teško da je gura sve dublje i dublje u ponor špijunaže i osvete. Mogli su da budu zajedno, kao divan ljubavni par van rata, ali on se desio i stvorio težak splet okolnosti.
Jeste li znali ko je bila Vera pre nego što ste pozvani u film?
- Pre dve godine su me pozvali na kasting i tada sam prvi put čuo za Veru Pešić. Pročitao sam sve što je bilo objavljeno o njoj, a mnogo su mi pomogli ljudi koji su pripremili film, jer su radili na njenoj biografiji.
Kakva je Jovana Stojiljković kao Vera?
- Neverovatna. Pravi je partner, operisana je od bilo koje vrste sebičnosti, što je u ovom poslu retko. Ona je pre svega jaka ličnost i sa punim pravom nosi ovu ulogu na dostojanstven način.
Kako se situacija u društvu odražava na vaš posao?
- Već 30 godina živim u Rusiji. Situacija utiče na atmosferu i odnose između ljudi pošto je nemoguće izbeći radost i tugu u životu. U Rusiji imam dvoje dece, Sofiju i Zahora, koji žive u Moskvi. Sofija je već imala ulogu u našem filmu, zapravo imali smo zajedničku scenu. Glumila je sa doajenima našeg glumišta, poput Nikole Koja. Pamtiću to snimanje po velikoj tremi koju sam osećao zbog njenog glumačkog debija. Kada je otac prvi put u kadru sa ćerkom, veliko je uzbuđenje, pratio sam je krajičkom oka.
Na kom jeziku je glumila?
- Savršeno govori ruski, to joj je maternji, a sada uči srpski. U filmu je glumila na srpskom.
Da li će Sofija studirati glumu?
- Ne bih imao ništa protiv ako to odluči. Trenutno smo u Beogradu, a šta će biti, vreme će pokazati. Voleo bih da pre svega savlada naš jezik, a da li će studirati na našoj akademiji ili ruskoj, manje je važno, jer su obe odlične. Ceo život je pred njom.
Kakvi su vam planovi za leto?
- Da se malo odmorim. Trenutno snimam seriju "Beležnica profesora Miškovića", divnu priču o paralelnim svetovima. Pokušaću da povedem decu na set, jer ćemo raditi na jednoj divnoj planini. Tumačim ulogu američkog istraživača koji je veliki stručnjak za geomagnetske, natprirodne pojave. Posle toga se vraćam za Moskvu, tamo ću igrati glavnu mušku ulogu u filmu.
Imali ste izlet u produkciji. Hoćemo li videti nešto od toga u Srbiji?
- Ne bih rekao za sebe da sam nešto uspešan producent. To je bilo pre 12 godina sa filmom "Ol inkluziv", kada smo snimali rusku komediju u Turskoj. To iskustvo mi je omogućilo da prođem školu filma od početka stvaranja scenarija do izbacivanja na veliko platno. Bilo je interesantno iskustvo, ali mislim da mi to nije bila jača strana i verovatno neću ponoviti. Ne verujem da u meni sedi skriveni producent, ja sam pre svega glumac, pa sve ostalo.
(Kurir.rs / Ljubomir Radanov)
Bonus video: