BRISALA SAM SE DO KUĆE DA MOJI NE PRIMETE I NE PREBIJU ME KAO MAČKU: Zorica Marković iznela detalje iz detinjstva koje niko ne zna
Pevačica Zorica Marković oduvek je zasmejavala mnoge svojim izjavama, a sada se prisetila svog detinjstva, od kog bi se mogao napraviti scenario za filmsko platno.
Legendarna Zoka otkriva da je kao mala želela da postane arhitekta, kako se osećala kada se prvi put poljubila, kakvog muškarca je sanjala, a prisetila se i nestašluka koji se i dan-danas prepričavaju u njenom Kosjeriću.
Kao dete, šta ste želeli da budete kada porastete?
- Pevačica, ono što je sam, ali želela sam da budem i arhitekta. To mi je neostvareni san, i dan-danas me privlače neobični projekti i oduvek sam se divila ljudima koji projektuju velelepne građevine - rekla je pevačica.
Imate li brata ili sestru?
- Bilo nas je petoro, tri brata i nas dve sestre. Nažalost, sestra mi je preminula. Živeli smo u zajednici nas jedanaestoro. Puna kuća, ali muškarci su se poštovali u najpozitivnijem smislu. Znalo se ko kosi, a ko vodu nosi - kazala je Zorica.
S kim ste sedeli i u kojoj klupi?
Sa nekim Vukomanom, koji je bio konjina od dva metra (smeh). Stalno smo se svađali, a sedeli smo u poslednjoj klupi i pravi li haos i nastavnicima i drugarima iz razreda. Moj otac je jednom otišao u školu i razredna mu je rekla: "Gospodine Markoviću, vaša Zorica mi je sela na stomak sa jednom nogom", a on joj je odgovorio: "Gospođo, meni sedi sa obe." Eto, toliko sam bila nemirna. Nemirna, ali i vredna - odgovorila je Zorica.
Da li ste imali nadimak u detinjstvu?
- Zvali su me Zorka i Zoka, kao što me i dan-danas zovu. Ali zvali su me i Ruška, Ruža. Tata me je mnogo voleo, pa me je tako nazvao. Tako me je zvala i prva simpatija. Donosio mi je ružu i govorio mi: "Za Ružu ruža" - rekla je ona.
Kako se zvala vaša prva simpatija?
- Ivan. To se desilo u šestom ili sedmom razredu. Bio je visok, crn, imao čudne svetlo braonkaste oči, lepa usta i bele zube. Volela sam dugu kosu. Nije mi bilo bitno da li je mršav ili debeo, bio je srednje žalostan u tom smislu, ali bio je šarmantan i lepo vaspitan. Ukazivao mi je poštovanje i ostao mi je u lepoj uspomeni - kazala je pevačica.
Kad ste se prvi put poljubili?
- U sedmom ili osmom razredu. Sećam se da sam se poljubila, ali ne sećam se poljupca. Za mene je to bio šok, prekid filma. Pitala sam se šta se desilo. Brisala sam se do kuće maramicama, rukama, misleći da će moji primeti ti i da će me prebiti kao mačku - rekla je ona.
Jeste li išli na vanškolske aktivnosti?
- Igrala sam rukomet i išla na folklor - kazala je pevačica.
Kog glumca i glumicu ste voleli?
- Imali smo crno-beli televizor, ne verujem da to postoji više, i samo jedan program, tako da tada nije bilo prikazivano puno filmova, ali volela sam domaće glumce: Pavla Vujisića, Miodraga Petrovića Čkalju, Milenu Dravić, Ružicu Sokić i Gagu Nikolića - rekla je Zorica.
A pevač i pevačica?
- Lepa Lukić i Tozovac – uvek i zauvek. Otkako postoji na muzičkoj sceni, maštala sam da budem kao Lepa - istakla je Zorica.
Volite li životinje i koja vam je omiljena?
- Tata je bio rabadžija i oduvek smo imali konje. Trenutno imam dva psa, mastifa i maltezera, ali konji su i dan danas moja ljubav - odgovorila je Zorica.
Koji nestašluk iz detinjstva pamtite?
- Korpu za smeće sam stalno stavljala na malo odškrinuta vrata, zaglavim je iznad vrata i štoka i, čim neki nastavnik otvori, ona ga klepi po glavi. Nastavniku fizike je pala na glavu i natakla mu se kao šešir. Svi smo se smejali, ali niko me nikad nije odao - rekla je Zorica.
Kurir.rs/Objektiv