Ovog srednjoškolca, koji je još na raspustu, mnogi fotografišu, govore mu "svaka čast" jer tako mlad radi, a ponekad mu kupuju i slatkiše
Pitao sam roditelje da li mogu da radim preko leta da zaradim za električni trotinet, a oni su mi na to rekli - slobodno. Počeo sam da radim u "Maksiju", dogurao do kase jer me sve kolege vole pošto sam najmlađi. Mušterije mi stalno govore: "Momak, svaka čast", a neki mi kupuju i slatkiše kad čuju koliko imam godina!
Ovako za Kurir priča Petar Božić (15), koji je jedan od omladinaca koji su ovo leto proveli radno. Kaže, prošlo leto je bilo dosadno, te se sa punih 15 godina odlučio da radi i sebi ostvari jedan mali san.
- Kada se završila škola, zvao sam nekolikoagencija u želji da radim. Tražili su mi saglasnost roditelja i imao sam je. Preko omladinske zadruge sam se zaposlio u "Maksiju", najpre u magacinu, da bi me posle stavili na kasu, gde je veća plata. Počeo sam da radim 20. jula, pa otišao na more i vratio se nazad na radno mesto. Ovde ću biti dok mi ne počne škola - priča mladić.
Dodaje da mu je prvog dana bilo neobično, da ga je čak bio i stid, ali da se brzo uklopio jer mu je ekipa bila dobra.
- U magacinu nas je bilo pet omladinaca, ali smo ostali samo nas dvojica. Neće svi baš dugo da rade. Mene su kolege naučile da radim na kasi, za sedam dana sam sve naučio. Problem mi je bio da zapamtim sve šifre za pekarske proizvode, ali sam se i tu uhodao. Sada kada sam na kasi, često čujem: "Najmlađi, a najbrža kasa."
Petar je inače uvek u Čika Ljubinoj na istoj kasi. A stalni kupci su se već na njega navikli.
- Jedan stariji gospodin svakog dana pazari ovde i uvek mi kupi čokoladicu, "smoki" ili sladoled. Uvek mi kaže: "Bravo, mali", "Svaka čast" ili "Da je više tako vredne dece". Čak mi i neki momci koji imaju po 18-19 godina kažu to "svaka čast", posebno kad čuju koliko godina imam.
Nedeljno radi i do 40 sati, ali i postiže da ode na košarkaški trening, pa i na Adu Ciganliju ili bazen sa društvom. Kada počne škola, od posla ne namerava da odustane.
- Voleo bih, zavisno od obaveza u školi i ocena, da radim barem vikendom ovde u radnji. Ako ne uspem, voleo bih da lepim deklaracije ili imam neki tako sličan posao na dnevnicu, da imam za džeparac. Sada mi roditelji daju džeparac da imam da jedem kada idem na posao, novac sakupljam za električni trotinet, a voleo bih da uvek imam svoj dinar. To bih savetovao i svim svojim vršnjacima, a neke drugare sam već ubacio da rade preko omladinske i srećni su zbog te prilike.
Naš mladi sagovornik je đak elektrotehničke škole i nada se da će jednog dana raditi u struci i biti šef.
- Na svom prvom radnom mestu sam stekao nova iskustva i poznanstva, a imamo osim posla i vremena za šalu, te mi posao ne pada teško.
Suzana Trajković
Bonus video: