ALEKSANDRA JERKOV: 21

Sećate li se Milomira Milivojevića? Sećate li se dana kada je poginuo u strašnoj eksploziji do koje je došlo u fabrici „Milan Blagojević - Namenska“ u Lučanima? Sećate li se njegove porodice koja traži pravdu ne pristajući na vansudska poravnanja, nadoknade, otplate, isplate, stanove, zaposlenja i druge zamene za istinu o mrtvom detetu? Sećate li se njegovog oca koji stoji pred predsednikom Republike, koji mu, na molbu da se utvrdi odgovornost za nečiju grešku zbog koje je njegov sin izgubio život, nadmeno odgovara da mu sin nije radio na modnoj pisti? Sećate li se više stotina radnika te iste fabrike kako organizovano ispred suda podržavaju direktora, kome se sudi za smrt njihovog kolege, kako vređaju roditelje i sestru poginulog mladića, kako ih psuju, pljuju i ponižavaju? Sećate li se sramnih pokušaja rukovodstva fabrike da za smrt dvojice mladića okrivi njih same? Sećate li se reči Milovana Milivojevića upućenih onima s kojima je do tog dana jeo isti hleb i za koje je do tog dana bio uveren da su kolege i prijatelji: „Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti“? Imamo li prava da to ikada zaboravimo? Dvadeset jedan je radnik poginuo otkako je Radoš Milovanović postao direktor fabrike „Milan Blagojević - Namenska“ u Lučanima. Kada su Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović 14. jula 2017. godine poginuli u drugoj smeni, klupko je počelo da se odmotava, isključivo zbog nepristajanja porodice Milomira Milivojevića na ucene, pritiske, zastrašivanja i podmićivanja koja su dolazila iz fabrike. Tada se moglo čuti o ucenama i pritiscima direktora fabrike Radoša Milovanovića, o tome kako su radnici menjali iskaze i pričali o pritiscima kojima su bili izloženi, o tome kako je direktor tužio oca pokojnog Milomira, kako porodica nije imala pristup dokumentaciji i kako se ispostavilo da postoji pet različitih dokumenata o uzrocima i okolnostima nesreće u kojoj su stradala ova dva mladića. Analizom tih dokumenata utvrdilo se da komisija fabrike ima potpuno različitu foto-dokumentaciju od ostalih izveštaja, te da je namera rukovodstva fabrike bila da tragediju prikaže kao požar, a ne kao eksploziju, da bi se na taj način skrenula pažnja sa prekomerne količine barutnog otpada u magacinu u kom su radnici stradali, kao i to da ovaj prenatrpani magacin nije imao ni upotrebnu dozvolu ni protivpožarni atest. Jedini preživeli svedok nesreće govorio je tada o pritiscima i pretnjama kojima je bio izložen od strane direktora i strašnim direktorovim rečima: „Reci da su ispustili bure“. Na odgovor: „Ne mogu da kažem. Zbog njih dvojice na nebu“, direktor je rekao „Ma njih nema, pa nema“. I zaista ih nije bilo. Ali bilo je njihovih porodica, bilo je oca Milomira Milivojevića, koji je hrabro stao pred svoje i nekadašnje sinovljeve kolege koji su ga pljuvali i psovali mu majku u odbrani direktora koji je pokušao da zataška smrt mladih ljudi. Oca koji nije pristao da ćuti niti da proda svoje mrtvo dete i koji se upravo tom sinu zavetovao da će otkriti istinu. Direktor fabrike Radoš Milovanović će odlukom Skupštine opštine Lučani dobiti ulicu u ovom mestu. Ulicu koja se nekada zvala Radnička, jer su njome radnici dolazili i odlazili na posao. Dvadeset jednog od tih radnika zbog njega i njemu sličnih više nema. Imamo li prava da zaboravimo?