Nije podnosio krv i ježio se kad mu žena kaže da zakolje pile za ručak! Na pitanje je li mu ikada pukao konopac, gotovo uvređenim tonom odgovorio je: Ne, to nije mogućno! To bi za mene bio blamaž!
BEOGRAD - Karlo Dragutin Hart bio je najčuveniji dželat Kraljevine Jugoslavije. Za sobom je ostavio 108 leševa po naredbi suda, a na izvršenje kazne uvek je dolazio u fraku, belim rukavicama i cilindrom na glavi.
Tražio je da ga zovu ne tom ružnom reči nego punom funkcijom - službeni izvršitelj smrtne kazne u Kraljevini Jugoslaviji.
Karlo je rođen 28. jula 1879. u srezu Karlin u današnjoj Češkoj. Po narodnosti je bio Rom. U Sarajevu se obreo posle Prvog svetskog rata, verovatno kao demobilisani austrougarski vojnik. Njegovo češko ime, Karel, u Bosni se izgovaralo kao Karl ili Karlo, a on sam ga je kasnije “posrbio” u Dragutin.
Odmah posle rata počeo je u tom gradu da povremeno asistira tadašnjim dželatima – Sajfridu i Mauzneru, a 1922. je postao zamenik dželata. Iz Sarajeva je 1930. godine premešten u Zenicu, gde mu je dat na upotrebu službeni stan u okviru kompleksa tamošnjeg Kaznenog zavoda. Na njegovu molbu, 1935. mu je odobreno da se sa porodicom nastani u Sarajevu.
“Ja nisam kriv za tvoju smrt!”
Tokom karijere, ovaj državni službenik obesio je 108 duša i što je prosto neverovatno često je govorio za novine.
Na vešala je uvek odlazio u fraku, sa cilindrom i belim rukavicama a nesrećniku na konopcu uvek bi se poklonio i glasno izgovorio: “Ja nisam kriv za tvoju smrt!”
– Levom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obešenog i kažem: “Ja nisam kriv za tvoju smrt!” – opisivao je Hart za tadašnje novine.
Godinama je vodio dnevnik o smrtima, koji je sačuvan, ali mu se trag ne zna. Pričalo se po čaršiji da prodaje slike obešenih i konopce s kojih ih je skinuo, ali to nikad nije pouzdano dokazano.
- Ja nisam trgovac i nisam prodavao konopac nego sam ga isekao na parčiće i razdelio ih nekolicini onih koji tvrdo veruju da će im to doneti sreću. Ali zamislite, gospodine, koliko bih morao biti srećan ja, koji kod kuće imam na tuceta takvih konopčića - rekao je jednom prilikom.
Karlo je u ono vreme bio običan državni službenik, sa ženom i četvoro dece.
I njegova sudbina ostala je nerešena misterija - radio je kao dželat do nemačke okupacije Jugoslavije 1941, posle čega mu se izgubio svaki trag. Rat je preživeo i navodno umro u dubokoj starosti u Sarajevu.
Vidite, ja mnogo volim cvijeće
Iz starih novinskih isečaka i intervjua koje je davao saznaje se da je neobično voleo cveće i da se ježio od krvi, pa mu je najteži zadatak bio kad mu žena kaže da zakolje pile za ručak.
U jednom intervjuu Dragutin Hart je novinarima priznao da ne podnosi da gleda krv i da mu se koža naježi kada ga žena natjera da kolje piliće. „Kod kuće bavim se domaćinstvom. Imam lijepu kućicu, a oko nje baštu sa cvijećem. Vidite, ja mnogo volim cvijeće“, rekao je Hart.
Uvek se u javnosti predstavljao kao brižan roditelj, pa je jednom, po povratku u Sarajevo iz Zagreba gde je 1929. obesio četvoricu razbojnika, prekinuo razgovor s novinarom da bi deci kupio igračake i slatkiše.
Kurir.rs/Priče iz naftalina/Mondo