Osvanu i ponedeljak, dan za kulturu. Ali zar dan za kulturu nije subota? Jeste. Pa zašto onda kulturno Famozno izlazi u ponedeljak? Zato što do petka - kad se piše kolumna za subotu - nisam bio završio čitanje knjige Mijata Lakićevića „Zoran Ðinđić, prosvet(l)itelj“.
Lakićevićeva knjiga spada u žanr političke biografije, što će reći da je Ðinđićev privatni život pomeren u drugi ili čak treći plan, što je veliki minus za džebračku čitalačku publiku opsednutu pikanterijama, zavirivanjem u tuđe lonce, krevete (da ne zaboravim: mindže i dupeta). Mijat očigledno na takvu publiku nije ni računao.
Kao što naslov sugeriše, u pitanju je subjektivno-objektivni pregled razvoja Ðiniđevih političkih ideja (i aktivnosti) od srednjoškolskih dana do dana streljanja. Kad kažem „subjektivno-objektivan“, hoću da kažem da je „objektivnost“ qwrz od ovce, da je to koješta, a da - kad u naivnosti pomešanoj s pokvarenjaštvom primitivci požele da nešto vaspostave kao „objektivno“ i „večno“ - dobijemo sistem totema, tabua, idola i kumira, tj. politički sistem burazerskog pluralizma, koji već 160 godina pustoši Srbiju.
Pogubnost tog sistema nije moguće sagledati iznutra, iz Srbije - živeti u Srbiji znači živeti u onoj Platonovoj pećini - Srbija se mora sagledati spolja, tokom dužeg boravka u inostranstvu, kao što je to učinio Dositej - na koga SPC reži, dočim tutumraka Vuka, katolika, slavi - kao što je, konačno, posle desetogodišnjeg boravka u Nemačkoj isto učinio i Ðinđić. Koji se u Srbiju - uprkos lepim perspektivama koje su mu se smešile - vratio iz istih razloga kao i Dositej: da bi razvejao magle mitomanije i pokrenuo procese oslobađanja svakog Srbina (svakog građanina) ponaosob, izgradnje realnih institucija i modernizacije društva.
Kao što znamo - završio je streljan, s leđa. Ne treba sumnjati da bi - da već nije bio mator - isto tako, možda i gore, završio i Dositej. Spasla ga je prirodna smrt, ako se tako može reći. Amfilohije je prilikom nasilničke govorancije na grobu budućim Dositejima i Ðinđićima poručio da će - drznu li se da poremete poredak stvari - završiti kao Ðinđić „jer su podigli mač na brata“, ja pak budućem Ðiniću (koji se neće pojaviti u dogledno vreme) poručujem - ne oklevaj, podigni mač na brata, potegni prvi.
Politička biografija jedne ličnosti neminovno je i istorija (para)ideologija i (para)politika sredine u kojoj je ta ličnost delovala, u datom slučaju Srbije. Ðinđić je još krajem osamdesetih ustanovio da su u Srbiji glavne ideološko-političke alatke laž, raspirivanja osećanja ugroženosti, straha, mržnje, negativnih osećanja uopšte, što sve skupa tvori eksplozivnu smesu i po prirodi stvari završava u agresiji, potom u rasulu i na kraju u raspadu svih sistema vrednosti. Iz Mijatove knjige saznajem da, znajući da je to jalovo, Ðinđić nije postupio kao umišljene veličine (do moga) iz Euromahale i Krugova dvojke i s prezirom se distancirao od džiberskog mainstreama, nego se odvažio da siđe u srce tame. Prekardaših. Nastavak sledi.