Dragan Šibalić iz Kraljeva na naše pitanje ko je on, daje egzaktan odgovor. Avanturista i pustolov, ekstremni sportista, istraživač, vitez na biciklu...ili bolje rečeno sve to sjedinjeno u liku i delu jednog običnog čoveka po imenu Dragan Šibalić.
Njegovom avanturističkom duhu ništa ne odgovara tako kao putovanja biciklom i pustolovine.
- To nije samo hobi ili popunjavanje slobodnog vremena. To je način života. Prava strast. Neizvesnost mi podiže adrenalin. Navukao sam se na te puteve, koji nude bezbroj uzbuđenja, gde na biciklu nikada nije dosadno, gde je priroda veličanstvena, a uživanju u vožnji nema kraja. I koliko god teško bilo, na sve zaboravim. Samo ja, bicikl i otvoren put. To konstantno osvajanje novih kilometara i novog znanja, upoznavanje novih kultura, ljudi i običaja, otvorenost uma, nešto je najlepše što mi je bicikl doneo.
Od 2012. godine, kada je otkrio za šta je rođen i predodređen, nizale su se avanture za avanturom. Godine 2012. vozio je do Milana, na utakmicu Inter – Partizan, kada je za 9 dana prešao 1.263 km. Po Balkanu je 2013. po Balkanu je izbiciklijao 1.400km za 23 dana. Napravio je 2014. crno belu turneju do Moskve, Krasnodara i Istanbula, prateći košarkaše Partizana u Evroligi, za 55 dana 7.000 kilometara. Za 56 dana, 2014, vozio je do Španije (4.500km) da bi podržao Košarkašku reprezentaciju Srbije na Svetskom prvenstvu.
- Ali ništa me to nije zadovoljavalo, jer sam težio sve dalje i dalje kada je usledilo nezaboravno putovanje: „Srbija do Tokija“ - 2015 godine, za 7 meseci sam prešao 14.200km... O ovom putovanju sam napisao i knjigu „Na dva točka do Japana“, koju ću, nadam se, izdati do kraja godine. U programu „Nebeskim putevima Himalaja“ i po Indiji, 2016. osvojio sam najviši putni prevoj na svetu Kardung La (5.360metara) za 5 meseci 8.000 km. Iza sebe ostavio sam više od 50.000 pređenih kilometara i osvojio na desetine planinskih vrhova po svetu.
Posle svega ostvarenog, usledilo je jedno zatišje po Božijoj volji. Ali život avanturiste jeste život bez zastajanja. Šta god da postigne, koju god želju i cilj da ostvari, ne sme da stane. Uvek gleda šta je sledeće i ide dalje.
Gde to dalje?
- Život se vrti oko odluka, a velike odluke se često teško donose. Hteo sam nešto veliko i odvažno da postignem nešto izuzetno, što nije nikom pošlo za rukom. I zato što mene samo veliki izazovi privlače, ja sam doneo moju životnu odluku veoma lako - da krenem u jednu novu pustolovinu koju sam nazvao: „Planetarna odiseja mira“, koja je od sada moj cilj, moj motiv, moja snaga, smisao mog postojanja. Moj životni izazov.
Ovaj moj plan je remek delo na globalnom nivou, toliko značajno da verovatno nikad ranije ništa slično nije bilo smišljeno. I ja hoću da svojom čeličnom voljom, upornošću i odlučnošću učinim jedan ovakav put mogućim. I ako ovaj poduhvat budem ostvario, onako kako sam zamislio, biće stvarno nešto večno i neponovljivo. Biće to najveći sportski poduhvat svih vremena.
Planetarna odiseja mira
Ova pustolovina ili avantura, poduhvat, izazov...počeće 20. decembra 2023. godine i trajaće ravno pet godina - do 20. decembra 2028. godine. I za to vreme proći ću 100.000 km kroz najsurovije i najopasnije predele planete. Nikada nisam težio da u bilo čemu budem običan i zato sam izabrao najteži mogući put, u kojem će biti satkana sva surovost jednog ovakvog izazova. Ali i njegova lepota.
Suština cele pustolovine će se svoditi da je ostvarim samo svojom fizičkom snagom i snagom svoje volje, kako bih ovaj poduhvat učinio večnim i neponovljivim.
Hrabri vitez na biciklu
Biću hrabri vitez na biciklu, koji će iz strasti za uzbuđenjem, radoznalošću i izazovima spakovati stvari i seliti se kao nomad otkrivajući nove svetove. Neće mi biti želja da što pre negde stignem i da pređem ovih 100.000km, već da mi pričinjava zadovoljstvo, zadovoljstvo traganja i pustolovine. Niti želim da se takmičim sa bilo kim. Takmičiću se sa samim sobom da pomeram granice mogućeg. Voziću svoju trku, jer najveća pobeda će mi upravo biti nad samim sobom. Dostizanje cilja koji sam postavio.
Šta, kako i na koji način Šibalić ne bi još uvek želeo da otkriva.
-Za sada neka ostane tajna. Ima još dosta delića slagalice, koje mora da uklopim u sliku onoga što sam zamislio. Kada sve to završim tek onda ću objaviti kako će zaista izgledati Planetarna odiseja.
„Smelost za svaki poduhvat počiva u ljudskom srcu. I ja sam je tamo potražio“ ( Domentijan), je Draganova ideja vodilja.
Za mene granice ne postoje
Jedna stvar iz njegovog detinjstva, ili bolje rečeno zanimacija, je bila predskazanje budućih događaja.
- Što sam to tada radio, to nije mogao niko da shvati. A to je bilo crtanje karti, to jest mapa, na velikom belom blok papiru. To sam radio kada sam imao samo 6-7 godina. To su bile nekakve geografske karte po nekim mojim zamislima. Iz dana u dan bi ih crtao. Dugo je to trajalo. Možda par godina. Granice i oblici država bi bili uvek drugačiji, a znao sam možda dvadesetak zemalja za koje sam čuo putem televizije ili od starijih. I na tim kartama samo su te zemlje postojale, poput Jugoslavije, Nemačke, Kine, Rusije, Amerike, Palestine, Italije, Maroka, Afrike, Australije ... ali i neke zemlje po imenu inostranstvo. Niko od starijih nije mogao da me ubedi i objasni da takva zemlja ne postoji. Ja sam to čuo da pominju, tako da je na mojoj mapi sveta morala da postoji. Nekad bi Jugoslavija bila veća od Kine i Rusije zajedno, drugi put bi bila toliko sićušna, čas bi se graničila sa Marokom i Palestinom, a već posle nekoliko dana sa Australijom i Nemačkom... Uvek neke nove granice i nove veličine tih mojih zemalja. Kasnije u osnovnoj školi od petog razreda, kada sam dobio svoj prvi atlas, znao sam od svake države glavni grad, broj stanovnika, površinu, gustinu naseljenosti... Imao sam jednu posebnu svesku, koju sam napravio i u nju unosio sve moguće podatke do kojih bi dolazio o svakoj državi.
I evo, posle 30 i nešto godina, na neki drugi način, svoj način, Dragan je počeo sam da crta granice obilazeći svet na biciklu.
-A to je upravo nešto što u sebi imamo zapisano rođenjem, kao nekim Božijim i zvezdanim zapovestima. Ništa se ne dešava slučajno. Zato sada, dok ovo pričam, smatram da su te zapovesti bili znaci koji su upućivali da sam rođen da uradim nešto posebno i veliko, a to je da „osvojim svet“, samo što na ovoj mojoj novoj mapi sveta neće postojati granice i biće mnogo više od dvadesetak država koje ću videti.
Kurir.rs/Živomir Milenković