Tog 2. avgusta 1990. godine bivši irački predsednik Sadam Husein izvršio je invaziju na svog južnog suseda Kuvajt, koji je okupiran u munjevitoj akciji za svega dva dana. Zbog ovog čina invazije SAD uz blagoslov Saveta Beznednosti UN dat je ultimatum Iraku da povuče snage iz Kuvajta ili sledi vojna akcija.
Pošto se Sadam Husein nije povukao i par meseci intenzivne vojne pripreme 17. januara 1991. otpočela je operacija Pustinjska oluja. Osim vojske SAD značajne vojne snage angažovala je i Velika Britanija, koja je osim tenkova, aviona i brodova angažovala i specijalne snage. Zapravo svoje najelitnije komandose "22. puk SAS".
Upravo oni su bili akteri jedne od najbizarnijih priča Pustinjske oluje gde je sve od samog početka krenulo naopako i završilo se naopako. Rat je nastavljen između samih pripadnika i posle završetka rata, a sve je eksplodiralo sa pojavom knjige pod nazivom "Bravo Two Zero" autora Endi Mek Naba (pseudonim) komandanta operacije propalog lova na iračke skadove po pustinji.
Prvi britanski komandosi u dubinu iračke teritorije krenuli su 22. na 23. januar 1991. Komandosi su ubacivani u dubinu Iraka bilo transportnim helikopterima CH-47 Činuk, i kopnenim putem uz pomoć specijalno prilagođeneih terenaca.
Tako su te noći Britanci helikopterima ubacili u Irak tri tima (skvadrona) sa po osam vojnika sa glavnim ciljem da prate komunikacije kretanja mobilnih lansera balističkih raketa tipa Skad koji su lansirani prema Izraelu. Prvi tim nazvan je "Bravo one zero", drugi "Bravo two zero" i treći tim "Bravo three zero". Od sva tri operativna tima najpoznatiji je svakako bio drugi tim, koji je preživeo golgotu. Ovo je priča o tome.
Bravo Two Zero
Ova osmatračka grupa iračkih komandosa desantirana je duboko u iračku terotoriju. Nekih 200 kilometara od iračke prestonice Bagdada. Komandosima od samog početka vremenske prilike nisu im išle na ruku. Ovaj operativni tim predvodio je narednik Endi Mek Nab. Patrola komandosa sa sobom je nosila municiju, zalihe hrane i vode za 14 dana autonomnog delovanja u dubini Iraka.
Drugog dana od početka akcije patrola se susrela sa prvom nevoljom. Naime, tkom patrole po prostranstvima Iraku, komandosi su sreli pastira koji je čuvao koze. Čim je ugledao vojnike, počeo je da beži kako bi obavestio iračke vojnike. Patrola nije pucala na pasitra, jer se radilo o detetu, ali su odlučili da se okrenu i da krenu prema zapadu, jer su shvatili da su provaljeni i da će za petama uskoro imati iračku vojsku, koja je bila mnogo mobilnija nego komandosi.
Posle par sati pešačenja začuli su motor i ugledali su preko dvogleda irački vojni kamion pun vojnika kako im se približava. Jedan od specijalaca uzeo je ručni raketni bacač i digao u vazduh kamion, koji se pretvorio u vatrenu buktinju. Usledilo je još nekoliko puta sukob sa iračkom vojskom, u kojima su konadosi potrošili sve zalihe raketnih bazača i municije za puškomitraljeze. Komandosi su ostali u nedoumici posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da uspostave kontakt sa operativnim štabom.
Pošto opcija kretanja prema Saudijskoj Arabiji zbog velikih snaga iračke vojske nije dolazila u obzir ostala je opcija ili Jordan ili Sirija. Joradn je otpao je Britanci tamo nisu imali nijednu jednicu i lako su se mogli naći u zatvoru, a Sirija, koja je podržala rat i međunarodnu koaliciju protiv Sadama Huseina nametnula se kako logična ideja. Patrola je krenula u tom pravcu. Prešli su ukupno oko 60 kilometara, a kretanje je otežavao i jedan povređeni pripadnik SAS, dok je drugi komandos dehidrirao.
U tom trenutku odjednom se začuo avion, sa kojima su komandosi uspeli da uspostave kontakt. Odgovor je konačno stigao od strane američkog pilota. Njihova poruka poslata je britankom štabu u Saudiskoj Arabiji odakle je pokrenuta akcija njihovog spasavanja u kojoj osim britanskih uključeni su i američki helikopteri. Međutim, bilo je malo koristi od toga. Dehidrirani i teško povređeni komandosi su ostavljeni u pustinji da sačekaju evakuaciju, dok je Mek Nab sa četvoricom kolega nastavio put prema sirijskoj granici.
Agonija se nastavila iz dana u dan. Deo komandosa je bio promrzao i mokre odeće. Par dana preživeli su i ilegali uz put nadajući se da prvo vozilo koje se pojave zaustave ga i ukradu.
Šokirani iračani izbačeni us napolje, a komandosi se ukrcali, pojačali grejanje u vozilu i okrenuli ga prema sirijskoj granici. Zahvaljujući vozilu došli su i nedaleko od same granice ga ostavili. S druge strane videli su svetlo sirisjkog naselja. U trenutku dok su prelazili granicu na njih je zapucano. Usledio je okršaj u kome je jedan komandos poginuo Robert Konsilio, a drugi je ranjen u lakat. Jedan komandos je nestao u Eufratu, dok je sa drugim pokušao da pobegne . Sam Mek Nab uhvaćen je par dana kasnije dok se krio u jednom kanalu za vodu. Jedini koji je uspeo da umakne poteri je bio Kris Rajan. On je uspeo da pređe sirijsku granicu. Poslednja dva dana pre prelaska granice je bio bez vode, a kod sebe je imao samo dva paketića keksa.
Ostatak ekipe Brawo Two Zero je uhapšen. Svi su rekli da su britanskih humanitarni radnici, da su rekli da su SAS bili bi momentalno likvidirani. Kasnije su posle neviđene tortute u iračkom zatvoru razmenjeni.
U ovoj nesupešnoj operaciji poginula su četri specijalca, tri su bila ranjena i zarobljena, a samo jedan je uspeo da se domogne slobode i za taj podvig je bio odlikovan.
O ovom događaju osim Mek Naba i sam Kris Rajan opisao je u svojoj knjizi pod nazivom "Jedini koji je umakao". Obe knjige su digle veliku prašinu u Velikoj Britaniji. Vlast je pokuašala da zabrani njihovo štampanje zbog otkrivanja poverljivih postaka, ali u tome nisu uspele.
Kurir.rs/A.Mlakar