Američki list Forin afers (Foreign Affairs) objavio je analizu ciljeva, planova i ideja koje vode ruskog predsednika Vladimira Putina u njegovom ratu protiv Ukrajinje.
Autorke teksta su Fiona Hil, viša saradnica u Centru za SAD i Evropu u Programu za spoljnu politiku na Institutu Brukings, koja je od 2017. do 2019. bila viša direktorka za Evropu i Rusiju u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD i Andžela Stent, viša saradnica na Institutu Brukings i profesorka na Univerzitetu Džordžtaun. I Hil i Stent su eksperti za Rusiju.
Vladimir Putin je, navode autorke, odlučan da oblikuje budućnost tako da izgleda kao njegova verzija prošlosti. Ruski predsednik napao je Ukrajinu ne zato što se osećao ugroženim zbog širenja NATO ili zapadnih "provokacija". Naredio je svoju “specijalnu vojnu operaciju” jer veruje da je božansko pravo Rusije da vlada Ukrajinom, da izbriše nacionalni identitet te zemlje i da integriše njen narod u "Veliku Rusiju".
Putin je, podsećaju Hil i Stent, detaljno izložio ovu misiju u traktatu od 5000 reči objavljenom u julu 2021. pod naslovom "O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca". Njegova glavna teza je da su Belorusi, Rusi i Ukrajinci svi potomci drevnog naroda Rus koji je živeo između Crnog i Baltičkog mora. Osim što ih veže zajednička teritorija, jezik i pravoslavna vera, Putin insistira da Ukrajina nikada nije bila suverena, osim u nekoliko navrata kada je neuspešno pokušala da postane nezavisna država.
Lenjin je Rusiji "ukrao" Ukrajinu?
Prema Putinovom višenju istorije, navode autorke, Rusiji je “ukradena” teritorija kada su boljševici stvorili Sovjetski Savez 1922. godine i osnovali Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku. Zapad je nakon raspada SSSR-a koristio Ukrajinu kao platformu za pretnje Rusiji i podržavao uspon tamošnjih "neonacista". Putinov esej, koji je navodno dobio svaki ruski vojnik poslat u Ukrajinu, završava se tvrdnjom da Ukrajina može biti suverena samo u partnerstvu s Rusijom. "Mi smo jedan narod", poručio je Putin.
Kad se tome pridodaju slične Putinove izjave, postaje jasno da u njegovoj viziji sveta Rusija predvodi novu istočnoslovensku uniju sa Belorusijom i Ukrajinom, a možda i severnim delom Kazahstana.
On takođe želi da Zapad i globalni Jug (ono što smo dugo zvali Treći svet) prihvate rusku dominantnu ulogu u Evroaziji. Ovo je više od sfere uticaja, naglašavaju Hil i Stent, to je sfera kontrole, sa mešavinom direktne teritorijalne reintegracije nekih teritorija i zemalja i dominacije u bezbednosnim, političkim i ekonomskim sferama nad drugima. Putin je krenuo u postepeno ostvarenje tog plana još 2014. godine, kada je preizeo kontrolu nad Krimom.
Usledile su tajne operacije izazivanja pobune na istoku i jugu Ukrajine, prvenstveno u pograničnoj regiji Donbas. Oružani sukob ukrajinskih vlasti i ruskih separatista koji je usledio rezultirao je sa ukupno 14.000 mrtvih u narednih osam godina.
Slično tome, Putin je u Belorusiji iskoristio velike proteste 2020. i 2021. i pomoć u njihovom slamanju kako bi čvršće vezao beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka za sebe. Ta je zemlja zauzvrat bila jedan od poligona za “specijalnu vojnu operaciju” protiv Ukrajine.
Putin je nakon prvih zapadnih sankcija, donetih 2014. zbog aneksije Krima i oružane eskalacije u Donbasu, poduzeo korake za zaštitu ruske ekonomije smanjenjem njene izloženosti SAD-u i Evropi, jačajući domaću proizvodnju kritičnih dobara. U isto vreme pojačao je i unutrašnju represiju zatvaranjem i likvidacijom političkih protivnika. Na Zapadu su ruske službe sprovodile dezinformacione operacije i podmićivale Moskvi sklone političare, navodi se u tekstu.
Reakcija Zapada na njegovu invaziju je bila ujedinjenija i snažnija nego što se nadao, smatraju ekspertkinje. Ali Zapad mora da shvati da ima posla s vođom koji pokušava da promeni istoriju - ne samo od kraja Hladnog rata, nego poslednjih stotinu godina, ističu one.
Ko kontroliše prošlost...
Istorija, odnosno istorijski narativ je za Putina moćno političko oružje koje podržava njegov legitimitet. Njegov portparol je još 2010. rekao da Putin "sve vreme" čita knjige o ruskoj istoriji. Njegova opsesija ruskom imperijalnom prošlošću i namera da ispravi ono što vidi kao istorijsku nepravdu - odvajanje Ukrajine od Rusije - takođe nije od juče, navode autorke.
U svojim odajama u Kremlju strateški je smestio figure ruskih monarha Petra Velikog i Katarine Velike, koji su u ratovima sa Švedskim i Osmanskim Carstvom osvojili današnje ukrajinske teritorije. A 2016. je neposredno ispred kapija Kremlja podigao skulpturu Vladimira Velikog, velikog kneza Kijevske kneževine iz 10. veka.
U Putinovoj verziji istorije, knez Vladimir je prihvatio hršćanstvo u ime cele drevne Rusije 988. No tadašnja kijevska Rus obuhvatala je samo mali deo današnje Rusije, a prvi spomen Moskve kao važnog mesta zabeležen je tek 1147. godine, navode autorke teksta.
U govoru uoči invazije, Putin je u boljševičkom vođi Vladimiru Lenjinu našao krivca za uništenje Ruskog carstva pokretanjem Oktobarske revolucije, nakon čega je "odvojio, odcepio ono što je istorijski ruska zemlja".
"Boljševička, komunistička Rusija" stvorila je "zemlju koja nikada pre nije postojala" spajanjem ruskih teritorija kao što je regija Donbas, centar teške industrije, u novu ukrajinsku socijalističku republiku, objasnio je Putin. Za Hil i Stent, Lenjin i boljševici su obnovili Rusko carstvo i samo su ga nazvali drugačije i uspostavili su odvojene sovjetske socijalističke republike kako bi se predstavili kao suprotnost carevima koji su vladali ujedinjenom zemljom.
"Vraćanje istorijskih ruskih teritorija"
Priča o NATO kao oruđu američkog imperijalizma i dominacije Evropom takođe ima bitnu ulogu u Putinovoj verziji istorije. Po njemu, NATO je prisilio zemlje istočne Evrope, koje pripadaju ruskoj sferi uticaja, da se pridruže tom savezu. U stvarnosti, te su zemlje, još uvek u strahu nakon decenija sovjetske dominacije, same tražile ulazak u NATO, navode autorke.
Rusija, prema Putinu, nije imala “drugog izbora” nego da se brani od NATO-a i morala je da napadne Ukrajinu kako bi sprečila njen ulazak u Alijansu.
Putin je još 2008. rekao tadašnjem američkom predsedniku Džordžu Bušu da "Ukrajina nije prava država". Hil i Stent navode i da su SAD nekada bile britanska kolonija, kao i Australija, Kanada, Indija, Irska. Mnoge druge zemlje su takođe bile kolonije ili provincije ali to kolonijalnim vladarima ne daje pravo da traže svoje "istorijske" teritorije nazad, zaključuju one.
Prizivanje nacista
Putinovo insistiranje da su Ukrajinci koji govore ruski ustvari Rusi samo je pomoglo u jačanju ukrajinskog nacionalnog identiteta i široj upotrebi ukrajinskog jezika, navode autorke i dodaju da ljudi koji žive na teritoriji današnje Ukrajine imaju "fluidne i složene identitete zbog iste takve istorije".
Putin je ogorčen što je Ukrajina nezavisna od 1991. i invaziju prikazuje kao naslednicu "Velikog otadžbinskog rata", odnosno pobede protiv nemačkih nacista, tako što i ovaj rat predstavlja kao oslobađanje Ukrajine od nacista. Ali Ukrajinci nisu nacisti zato što slede ideale Adolfa Hitlera, objašnjavaju Hill i Stent, nego zato što su "zagroženi nacionalisti" i odbijaju da priznaju da su Rusi, navode one.
Putinova retorika o ukrajinskim nacistima najbolje prolazi u samoj Rusiji, dok ona o NATO-u i posredničkom ratu sa SAD i Zapadom koji su se udružili protiv Rusije “do poslednjeg Ukrajinca” mnogo bolje prolazi na Zapadu. Zapadni političari i analitičari i dalje raspravljaju o tome je li NATO kriv za rat. Čak je i papa Franja rekao da je rat u Ukrajini "možda nekako isprovociran".
Nema veze što je aneksija Krima 2014. došla kao odgovor na želju Ukrajine da se pridruži EU, a ne NATO-u. I što je Putin, nakon što su Finska i Švedska podnele zahtev za članstvo u Alijansi izjavio da Rusija “nema problema sa Švedskom i Finskom kao s Ukrajinom.” Dakle, problem nije NATO, nego to što Ukrajina želi da se poveže sa nekim drugim entitetom ili zemljom osim Rusije, pišu autorke Forin afersa.
Prema njihovom mišljenju, Putin zna da će teško ispregovarati dogovor u Ukrajini na osnovu svoje verzije istorije i pomiriti bitno različite priče iz prošlosti. Većina modernih evropskih država nastala je na ruševinama imperija i većih multietničkih država, a ovaj rat mogao bi da dovede do još većeg uplitanja Rusije i potpirivanja sukoba u slabim državama poput Bosne i Hercegovine i drugih balkanskih zemalja.
Po svaku cenu
Iz odmazde za to što SAD i evropske zemlje vojno podržavaju Ukrajinu, Putin je pokrenuo ekonomski i informacioni rat protiv Zapada, koristeći energiju, žito i drugu robu kao oružje, navode stručnjakinje. Rusija optužuje Ukrajinu da je počinila iste one zločine koje je sama izvršila, a zapadne sankcije krivi za glad u Africi, iako je sama blokirala ukrajinski izvoz žita preko Crnog mora (dok nije pristala na sporazum o deblokadi). U mnogim delovima sveta Rusija pobeđuje u ratu informacijama.
Što se podrške Zapada Ukrajini tiče, oružje je značajno uvećalo njenu sposobnost da uzvrati udarce, ali arsenali zemalja donatora već su se počeli da se prazne. Energetske i finansijske sankcije i sankcije izvoza su opsežne i utiču na rusku privredu ali ne menjaju Putinov stav ni njegovu odlučnost da pokorin Ukrajinu, navodi se u tekstu.
Pravi udar zapadnih kontrola izvoza osetiće se 2023. kad će Rusiji ponestati poluprovodnika i rezervnih delova za proizvodni sektor, a njena industrijska postrojenja će se zatvoriti. Naftna industrija zemlje posebno će se mučiti jer gubi preko potrebnu tehnologiju i softver međunarodne naftne industrije.
EU se obavezala na postepeno ukidanje uvoza nafte iz Rusije do kraja godine, ali ograničavanje uvoza gasa mnogo je izazovnije jer niz zemalja, uključujući Nemačku, ima malo alternativa za kratkoročnu zamenu. Računica koja je važila 50 godina - Evropi treba gas, a Moskvi prihodi od gasa - više ne važi.
Čak i ako Rusija na kraju izgubi prihode od energenata, čini se da je Putin spreman da plati tu cenu za podrivanje evropske podrške Ukrajini. Pritom koristi još jednu istorijsku rusku vojnu taktiku - zaustavljanje protivničkih snaga i čekanje zime.
Baš kao što je Napoleonova vojska ostala zarobljena u snegu u blizini Moskve, a nemački vojnici su se smrznuli kod Staljingrada, Putin planira da natera Francuze i Nemce da se tresu od zime u svojim domovima. U jednom govoru rekao je da će, dok se Evropljani suočavaju sa hladnom zimom i trpe ekonomske posledice sankcija, na vlast doći populističke stranke.
Razlog za samouverenost mu daje i snažna podrška ratu unutar Rusije, barem prema anketama neozavisnog Levada centra. Ali postoji dobar razlog za skepsu oko aktivne podrške, primećuju Hil i Stent. Stotine hiljada ljudi koji se protive ratu napustilo je zemlju, a Rusi koji su ostali i javno kritikovalii rat maltretirani su ili zatvarani. Drugi su ravnodušni ili pasivno podržavaju rat.
Život većine ljudi u Moskvi i drugim velikim ruskim gradovima odvija se normalnim tokom, jer vojnici koji ginu u Ukrajini uglavnom nisu njihova deca. Oni su iz siromašnih, ruralnih područja, a mnogi od njih nisu etnički Rusi. Glasine da plaćenička grupa Vagner vrbuje zatvorenike za borbu upućuju na akutni nedostatak ljudstva. Ipak, dobrovoljci su podstaknuti propagandom koja dehumanizuje Ukrajince, navode autorke.
Podeli pa vladaj
Uprkos sve glasnijim pozivima na dogovoreno rešenje koje bi uključivalo ukrajinske teritorijalne ustupke, čini se da Putin nije zainteresovan za kompromis koji bi ostavio Ukrajinu kao suverenu, nezavisnu državu, bez obzira na njene granice.
Hil i Stent pišu da im je nekoliko bivših visokih američkih zvaničnika reklo kako se činilo da su se u aprilu ruski i ukrajinski pregovarači okvirno dogovorili o obliku privremenog rešenja: Rusija će se povući na svoje položaje od 23. februara kada je kontrolisala deo Donbasa i Krim, a u zamenu će Ukrajina obećati da neće tražiti članstvo u NATO i umesto toga dobiti bezbednosne garancije od niza zemalja.
Ali kao što je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio u maju kompromis više nije opcija, pa čak ni davanje Rusiji celog Donbasa nije dovoljno: "Sada je geografija drugačija. Tu su takođe regije Herson i Zaporožje kao i niz drugih teritorija". Ali cilj očigledno nisu pregovori, već ukrajinska kapitulacija, navode Hil i Stent.
Pregovori bi, ako ih ne bude pratila postojana vojna podrška Ukrajini, mogli samo da olakšaju operativnu pauzu Rusiji smatraju autorke teksta. Nakon nekog vremena krenula bi dalje, verovatno na Odesu i druge crnomorske luke, s ciljem da Ukrajinu ostavi bez izlaza na more. Uspe li u tome, Putin bi ponovno krenuo i na Kijev, s ciljem svrgavanja Volodimira Zelenskog i postavljanja marionetske proruske vlade. Putinov rat u Ukrajini verovatno će trajati još dugo, zaključuju ekspertkinje.
Veliki broj država na globalnom Jugu smatra ovaj rat lokalnim evropskim sukobom koji ih se ne tiče. Njih pre svega brinu gorivo, hrana, đubrivo, a takođe i oružje. Putin se od 2014. marljivo udvarao tim zemljama i trud se očigledno isplatio.
Rusija je 2015. poslala svoju vojsku u Siriju u pomoć predsedniku Bašaru al-Asadu u ratu, a s vremenom je postala jedna od retkih velikih sila koja može da razgovara sa svim stranama uključenima u taj rat. U Africi ruske paravojne grupe pružaju podršku brojnim vođama. A u Latinskoj Americi ruski uticaj je porastao dolaskom više levičarskih vlada na vlast.
Na Rusiju se tamo još uvek gleda kao na borca potlačenih protiv američkog imperijalizma. Te zemlje tvrde da se ono što Rusija radi u Ukrajini ne razlikuje od onoga što je SAD učinio u Iraku ili Vijetnamu, a za rusku invaziju krive pretnju NATO, navode autorke i dodaju da je ruska informaciona kampanja u tim delovima sveta dobro prošla.
Zablude o veličini
U svakom slučaju, Putinove manipulacije istorijom sugerišu da ima ciljeve dalje od Ukrajine - širom Evroazije. Baltičke države mogle bi biti na njegovom kolonijalnom spisku, kao i Poljska kojom je Rusija delimično vladala od 1772. do 1918. Velik deo današnje Moldavije bio je deo Ruskog carstva, kao i Finska, između 1809. i 1918. Putin možda neće moći da osvoji te zemlje koje su uglavnom članice NATO-a, ali želi da ih zastraši i izbaci iz ravnoteže.
U svom idealnom svetu, Putin će pretnjama steći uticaj i kontrolu nad unutrašnjom i spoljnom politikom susednih zemlja. Globalni Jug će ostati neutralan u sukobu Rusije sa Zapadom, a možda će je i podržati. S organizacijom BRICS - Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, koja bi mogla da se proširi na Argentinu, Iran, a možda i Egipat, Saudijsku Arabiju i Tursku, Rusija želi da postane lider sveta u razvoju, po uzoru na Sovjetski Savez.
Stoga je imperativ Zapada da ostane ujedinjen u podršci Ukrajini i suprotstavljanju Rusiji, zaključuju Hil i Stent. Kratkoročno, to znači zajednički rad na suzbijanju ruskih dezinformacija o ratu i lažnih istorijskih narativa, kao i zastrašivanja Evrope nuklearnim oružjem i isključenjem energije.
Na srednji i dugi rok, SAD i njihovi saveznici i partneri moraju da nađu način da rekonstruišu međunarodnu bezbednosnu arhitekturu kako bi sprečili Rusiju da ugrožava susede, savetuju Hil i Stent. Ali za sada je NATO jedina institucija koja može da garantuju bezbednost Evrope.
Nakon skoro četvrt veka na vlasti, Putin nastoji da obnovi svoju verziju Ruskog carstva i okupi sve ruske zemlje pod jednom kapom.
Ironično je, navode autorke teksta u Forin afersu, što na taj način poništava jedno od najvećih dostignuća svog navodno najvećeg heroja, Petra Velikog, koji je otvorio prozor prema Zapadu putujući Evropom, pozivajući evropske umetnike, zanatlije, naučnike i druge da dođu u Rusiju i pomognu u njenom razvoju.Putin je svojom agresijom zatvorio taj prozor. Petar Veliki je odveo Rusiju u budućnost. Putin je gura u prošlost.
Kurir.rs/Forin afers
Bonus video: