Plaćenici postoje odvajkada, ali dok je njihova svrha – oružje za iznajmljivanje – stagnirala decenijama, sada ih nekoliko zemalja koristi kao instrumente spoljne politike. Ruska Vagner grupa, kvazi-privatna vojna kompanija (PMC), menja pravila igre i radi za Moskvu na Bliskom istoku, Africi, jugoistočnoj Aziji, Južnoj Americi i, nedavno, Ukrajini.
Bliže kući, Turska je pozajmila planove Kremlja i koristi PMC da oživi svoje islamističke akreditive od Libije do Katara i Malezije. Ovo je značajna adaptacija ruskog priručnika, sa implikacijama na region Bliskog istoka i Severne Afrike (MENA) do jugoistočne Azije. Dok su ruske PMC motivisane novcem u ostvarivanju ciljeva Kremlja, njihovi turski ekvivalenti su vođeni uverenjem da je njihova dužnost da šire islamističke ciljeve — ili, barem, islamističke ciljeve kako ih je definisala Ankara: samopouzdanje, često u oblastima nekadašnjeg osmanskog uticaja.
Baš kao što je budućnost Vagner grupe usko povezana sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, turski privatni vojni i bezbednosni sektor je blisko povezan sa snažnim čovekom zemlje, predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom. Dok Putin zamišlja novu Rusiju ukorenjenu u evroazijstvu, Erdogan baci oko na globalno islamsko vođstvo.
Omer Taspinar, stručnjak za bezbednost u Turskoj, objasnio je to ovako: „U miru sa turskim muslimanskim nasleđem i višestrukim identitetima, neoosmanizam je takođe mnogo ambiciozniji i idealističkiji od kemalizma u projektovanju Turske kao regionalne supersile. Posle Arapskog proleća 2011, Turska je iskoristila trenutak da proširi svoj uticaj u regionu.
Danas su turski PMC još jedno oruđe u proširenom arsenalu asertivne neootomanske vizije sveta predsednika Erdogana. Jedinstvena karakteristika vodećeg turskog PMC-a, Sadat Internešenel Difens Konsultansi, jeste da bi mogao da kombinuje „vojsku za iznajmljivanje“ sa „gotovim vazduhoplovstvom“ naoružanim već poznatim bespilotnim letelicama Bairaktar. Turski dronovi od Bliskog istoka do Ukrajine pokazali su kako pristupačne borbene bespilotne letelice (UCAV) mogu ponuditi efikasnu vazdušnu moć. Kombinovanje obe opcije čini Tursku privlačnom ponudom za islamske zemlje sa potrebom da povećaju svoju bezbednost.
Kao i kod Vagnerove grupe, oznaka PMC je takođe zgodan i efikasan način za Tursku da razvije paravojnu strukturu usklađenu sa vladom. Sadat, koji je osnovao penzionisani brigadni general Adnan Tanriverdi, usko se drži ideološkog puta koji je postavila Erdoganova islamistička vlada, i u centru je tekuće debate na Zapadu o njegovoj ulozi operatera u senci za nezvanične manevre Turske.
Neuspeli turski državni udar u julu 2016. imao je primetan sporedni efekat: dao je povoda turskim PMC-ima i otvorio im put da igraju istaknutiju ulogu u spoljnoj politici Ankare. Ideja o Sadatu došla je u Tanriverdi tokom jugoslovenskih ratova. U to vrijeme bio je dio gostujuće delegacije u Bosni i Hercegovini i bio je protiv ideje da Zapad kontroliše bosansku armiju, što je smatrao korakom ka omogućavanju zapadnim privatnim odbrambenim kompanijama da pretvore susjedne muslimanske države u neprijatelje.
Put od Tanriverdijeve ideje o islamističkom PMC-u u Bosni do stvaranja Sadata i njegovog širenja otiska na Bliskom istoku isprepleten je sa Erdoganovim usponom i uzdizanjem penzionisanog generala u njegov uži krug. Od državnog udara 2016. Sadat je bio na čelu mnogih Erdoganovih inicijativa. Turska opoziciona stranka je 2019. godine pozvala na istragu Sadatovih aktivnosti na različitim frontovima, od navodnih vojnih operacija protiv IPG u Siriji do paravojnih kampova za obuku u Turskoj za militante AKP, koji se koriste za sprovođenje Erdoganove politike i suzbijanje bilo kakvih znakova. nemira. Sadat je negirao bilo kakvu umešanost, a Ankara je odbila da komentariše uprkos višestrukim upitima štampe.
Međutim, veb lokacija kompanije otklanja svaku sumnju u njene ciljeve. U njemu se kaže: „Sadat Inc. ima za cilj da uspostavi saradnju među islamskim zemljama u smislu vojne i odbrambene industrije, kako bi pomogao islamskom svetu da zauzme rang koji zaslužuje među super globalnim silama kao samodovoljna vojna sila .”
U deklaraciji objavljenoj u martu 2022, Ali Cosar, penzionisani pukovnik i član odbora Sadata, rezimirao je nameru uspostavljanja Zajedničke saradnje islamskih zemalja u odbrambenoj industriji od Katara do Malezije: „...da igra ulogu katalizatora u razvoju okruženja saradnje u odbrambenoj industriji islamskih zemalja.
Pišući o Sadatu, major Met Pauers, aktivni oficir koji služi u Zajedničkom štabu američke vojske, primetio je da „uprkos raznovrsnom i često provokativnom telu izveštaja, Sadat se najbolje razume kao moderan primer u evoluciji privatizovane vojne industrije, služeći kao autohtona turska alternativa i zapadnim i ruskim kompanijama. Dakle, dok se Vagner i slični ruski PMC sastoje od izvođača radova koji dele Putinovu evroazijsku viziju, novčani dobitak je njihova glavna motivacija. Sadat je, s druge strane, manifestacija Tanriverdijeve vizije islamske vojske koja je prvenstveno motivisana verskim vrednostima.
Ipak, Vagnerova knjiga od Bliskog istoka do Afrike pokazala je nekoliko dragocenih lekcija Ankari. Tokom poslednje decenije, ruski plaćenici su obezbedili isplativu i fleksibilnu snagu za postizanje geopolitičkih ciljeva Moskve kada je bilo potrebno pokriće uverljivog poricanja. Takođe, Vagnerov model je efikasan način da se izbegnu sankcije dok se nabijaju džepovi ruske elite. Dok je ruska vojska zaglavljena u dugotrajnom ratu iscrpljivanja u istočnoj Ukrajini, ruski kvazi-PMC-i deluju kao rezervaci Kremlja u afričkim zemljama bogatim prirodnim resursima, plaćajući se lokalno gotovinom ili plemenitim metalima.
Sada, Sadatov otisak raste u Siriji, Libiji, Nagorno-Karabahu i Kataru, ali je Ankara odbila da prizna bilo kakvu zvaničnu umešanost — odgovor sličan izjavi ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova da je Malijev izbor Vagner grupe privatni biznis transakcija. Jerusalimski institut za strategiju i bezbednost i TRENDS Research & Advisori iz Abu Dabija tvrde da je Turska tokom poslednje decenije imala veliki broj dobro obučenih, lako raspoređivanih i lako raspoloživih proksi snaga kao oruđe projekcije moći, sa pogodan stepen verodostojnog poricanja. Istraživači su zaključili da je jasno da Erdogan sada ima na raspolaganju privatni vojni i paravojni sistem, kada se kombinuje sa turskim nezvaničnim, ali vođenim i dobro uspostavljenim grupama kao što su Sivi vukovi – ultranacionalistička paravojna grupa.
Na osnovu deklariranih – i nedeklariranih – spoljnopolitičkih ciljeva Turske, islamistička ekspanzija pod neootomanskom zastavom u Avganistanu i Somaliji su sledeći logični koraci. Čim su Sjedinjene Države pobegle iz Kabula, Ankara je ušla i predložila da se turski privatni vojni izvođači koriste za obezbeđenje. Isti modus operandi je korišćen u Mogadišu.
Prema Cosarovim rečima, Turska će morati da podrži izgradnju novog Avganistana koji vode talibani u saradnji sa Pakistanom, Katarom i Malezijom. Cosar, citiran na sajtu Turskog Centra za strateške studije branilaca pravde (Asam), primećuje istorijsku paralelu između modernih talibanskih verskih ratnika i Turaka Seldžuka i Osmanlija u poštovanju šerijatskog zakona tokom njihove vladavine. On smatra talibane „religioznim ratnicima 21. veka koji su ponovo dali prioritet asimetričnom ratu i prihvatili mučeništvo i postali veterani za svoju domovinu, i pobedili su konvencionalne supersile koje podržavaju specijalne snage na planinskom terenu Centralne Azije“. Nije slučajno što je Tanriverdi predsednik Asama.
Takođe, izbor tri zemlje da pomognu u ovim naporima — Pakistana, Katara i Malezije — nije slučajan. Odnosi Pakistana sa Turskom se popravljaju otkako je Ankara pristala da izgradi industrijsku proizvodnu liniju za borbene bespilotne letelice u Islamabadu, verovatno u zamenu za ulaz u Avganistan. Katar nije samo pristalica širenja uticaja Turske u severnoj Africi, već je i dugogodišnji primalac njene vojne opreme, podrške i obuke. Na primer, turska policija i PMC-i su zaduženi za obezbeđenje predstojećeg svetskog prvenstva u fudbalu.
Malezija je još jedna muslimanska zemlja u kojoj Turska ima za cilj da proširi svoju sferu uticaja. U 2019, nakon Erdoganove posete zemlji, oba šefa država su se složila da se bore protiv islamofobije i uspostavili zajedničku TV mrežu ili komunikacioni centar. Godinu dana kasnije, turski ministar inostranih poslova Mevlut Cavusoglu spomenuo je da je sektor odbrambene industrije Turske veoma zainteresovan za takmičenje na malezijskim tenderima za odbranu. U poređenju sa drugim zemljama u kojima je aktivnost turskih PMC-a evidentna, Malezija se jedva registruje, iako se sve češće pominje u raznim saopštenjima i na društvenim medijima. Konkretni dokazi o Sadatovim aktivnostima u Maleziji i dalje su oskudni. Bez obzira na to, ne može se zanemariti činjenica da je ova zemlja logična kapija u jugoistočnu Aziju za turske PMC koji imaju za cilj da pruže usluge obuke.
Veze Malezije sa Turskom sežu daleko u prošlost. Tokom otomanske ere, sultan Džohora Abdul Bakar imao je bliske lične veze sa vladarom carstva, na primer. Samit KL 2019. neki su takođe videli kao pokušaj Turske, Katara i Malezije da stvore islamski blok koji bi bio rival onom predvođenom Saudijskom Arabijom, što je opcija koja izgleda manje verovatna kako vreme prolazi. Ipak, obe zemlje su značajno povećale saradnju, posebno u sektoru odbrane i privrede.
Takođe, Turska i Malezija dele slične stavove o palestinskom pitanju i Hamasu. Erdogan otvoreno podržava Hamas, iako je nedavno otopljenje između Turske i Izraela dovelo do proterivanja nekoliko aktivista palestinske grupe. Malezijski lideri su takođe ugostili lidere Hamasa u Putrajaji, dok je bivši premijer Nadžib Razak postao prvi lider zemlje koji je posetio Gazu. Mnogo je pisano i o obuci Hamasovih operativaca u Maleziji, a u nedavnim izveštajima se spekuliše da grupa posmatra zemlju kao moguću operativnu bazu nakon što je bila pod pritiskom u Turskoj.
Dok Ankara, Sadat i drugi turski PMC poriču bilo kakvu umešanost u regrutovanje i raspoređivanje plaćenika za borbu u inostranstvu, bezbednosni i vojni eksperti sa Zapada žele da se razlikuju. Zapadni narativ o Sadatu predstavlja kompaniju kao provod između Ankare i sirijskih proksi boraca, povezujući tursku vojsku i bezbednosne službe sa borbenim akcijama koje su počinili sirijski plaćenici od Libije do Kavkaza, dok Ankari daje prostora da negira bilo kakvu zvaničnu umešanost u njih.
Turska je rano shvatila da joj je pažljivo raspoređivanje plaćenika, od strelaca do jedinica za specijalne operacije, u važnim geostrateškim oblastima, omogućilo da uspostavi bečke u takvim zemljama i pošalje poruku konkurentskim silama. U isto vreme, korišćenje takvih snaga ograničilo je domaću opoziciju da se regularne turske trupe dovedu u opasnost.
Još jedna varijabla koja pomaže da se predvidi povećana upotreba plaćenika od strane Turske je ograničeni efekat sankcija.
Međunarodna zajednica smatrala je ekonomske sankcije održivim sredstvom za obuzdavanje Vagnerove ekspanzije u regionu MENA. Sve veći otisak grupe u Africi rezultirao je strožim sankcijama Ujedinjenih nacija, Sjedinjenih Država i Evrope. Šesnaest evropskih vlada, uključujući Francusku, Ujedinjeno Kraljevstvo, Italiju i Nemačku, navele su učešće Ruske Federacije u obezbeđivanju materijala za podršku raspoređivanju Vagner grupe u Maliju i pozvale Moskvu da se vrati na odgovorno i konstruktivno ponašanje u regionu .
Nažalost, sankcionisanje grupe koja je definisana kao privatna kompanija u neliberalnoj tržišnoj ekonomiji je zastrašujući zadatak, posebno ako se ima u vidu da su, čak i u Rusiji, privatne vojne operacije naizgled nezakonite.
Neefikasni napori Zapada da uguši Vagnerovu grupu korišćenjem ekonomskih sankcija pružili su Ankari direktnu analizu troškova i koristi: raspoređivanje plaćenika i privatnih vojnih jedinica neće izazvati značajnu reakciju.
Od Bliskog istoka do afričkog kontinenta, ograničeni, ali taktički efikasni kvazi-PMC Rusije omogućavaju Moskvi da postigne dugoročne strateške ciljeve, od proširenja svoje geopolitičke sfere uticaja do sticanja prirodnih resursa i širenja tržišta za svoje oružje. Ankara vodi beleške.
Plaćenici i vojnici za iznajmljivanje nisu vest u Turskoj. Posmatrajući osmansku istoriju, slika janjičara prva pada na pamet kada se gledaju strani profesionalci specijalizovani za vođenje rata. Ipak, poređenje savremenih turskih PMC-a sa janjičarima Otomanskog carstva je očaravajuće, ali obmanjujuće. Od petnaestog do devetnaestog veka, osmanska vojska je koristila različite vrste plaćenika koje su bile definisane njihovim geografskim poreklom ili zadatkom za koji su bili plaćeni. Primer je vezan za Okaban, neku vrstu borbenog inženjerskog korpusa koji je imao zadatak da gradi puteve i mostove i prateću logističku podršku kada je osmanska vojska bila u pokretu. Slično tome, čuvena i zastrašujuća otomanska artiljerija računala je na veštinu mađarskih i drugih evropskih stručnjaka za opsadu, dok su janjičari bili deo stajaće vojske.
Kao što se dešavalo u prošlosti, takođe je od suštinskog značaja da se ne precene sposobnosti svake plaćeničke jedinice. Jedna istina iz istorije će i dalje važiti: pobeda ili poraz su loši ishodi za njih. U Princu, Nikolo Makijaveli je primetio da je gubitak loš jer završe mrtvi, a pobeda je takođe negativan ishod jer će završiti njihov posao. Na istoj liniji, osmanske hronike iz sedamnaestog veka pominju da su plaćenici finansijska pretnja stabilnosti carstva.
Otuda su privatne vojne kompanije uglavnom raspoređene da očuvaju nesigurnost. Rusija je bila pionir u korišćenju plaćenika kao vrednog oruđa u ostvarivanju svojih spoljnopolitičkih ciljeva. Turska pomno prati rusku knjigu, fino podešavajući takve taktivnosti koje odgovaraju sopstvenim ciljevima. Turska i Rusija će verovatno morati da koriste „haos kojim se može upravljati” u susednim zemljama u svoju korist.
Kurir.rs/National Interest