Pevač Ipče Ahmedovski za svega svega nekoliko godina na estradi uspeo je da obezbedi sebi kultni status.
Poznat po izuzetnom glasu i činjenici da tehnički zahtevne pesme peva sa lakoćom, za sobom je ostavio niz hitova koji se i danas rado slušaju.
Nažalost, svoj muzički i životni put Ipče je prerano završio, kada je tragično izbubio život 30. jula daleke 1994. godine u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali kada je udario u kamion.
Ipče je dva puta doživeo je nezgodu sa mercedesom, najpre kada ga je udario taksista, a potom i kada mu je auto oštetila ciganska zaprega dok je bio na parkingu. Kako je Ipče pričao o tome, kao i o neprilikama sa saobraćajcima, pročitajte u tekstu koji prenosimo u celosti:
Ne pecam, ne skupljam značke, a ni markice, ne igram fudbal... Jedini hobi su mi kola. Nekoliko godina vozio sam BMW-a. Nikada me nije ostavio na cedilu, ali "mečka" je "mečka" - oduvek sam želeo samo nju. Prošle godine, konačno sam želju ispunio, sakupio 80.000 maraka i kupio crnog "mercedesa 300 SE". Ali, posle tri meseca, ne stigoh čestito ni da se nadivim toj lepoti i komforu, usred Beograda izlete mi taksista i zakuca se pravo u mene. Šteta - pet hiljada maraka. Preko stotinu veza dočepah se nekako rezervnih delova. Majstori ga tako lepo zakrpiše i ispeglaše da je izgledao kao nov novcat.
Ukleta "mečka"
Prošlog meseca, sedoh u "mecu" i krenuh put Prilepa. Majka mi je stara žena, a i bolešljiva, pa sam želeo da je posetim. Beše subota, pijačni dan u Prilepu. Gužva u gradu nesnosna. I pored toga, kolima pođoh na pijacu da nakupujem namirnica za nekoliko dana i tako majci bar malo pomognem. Kružio sam oko pijace, ali slobodnog parkinga ni za lek. Doduše, mesta je bilo, ali taman toliko da uparkiram dva točka. Pade mi na pamet moj stari dobri BMW sa kojim takvih problema nisam imao. Na jedvite jade uspeh nekako da ga ulavim i odoh na pijacu. A na povratku zatičem dečurliju, sjatila se oko mog "mercedesa", galame, mašu, zavlače se ispod njega... Kad me ugledaše, napraviše špalir i umalo se ne onesvestih od onoga šta sam ugledao. Kola sa konjskom zapregom, na kojima je sedeo jedan čiča držeći se rukama za glavu, nasukana na mog "mercedesa". Zadnje levo krilo beše totalno uništeno.
"Mečku" sam ostavio u Prilepu. Nemam želju da jurcam rezervne delove i ponovo je krpim. Osim toga, sa ovim kolima je počeo takav maler da me tera da je najpametnije da ih se ratosiljam. Neću da čačkam mečku i treći put.
Ovo što ću vam sad ispričati toliko je neverovatno da će neko možda pomisliti kako sam sve iskonstruisao i tako smislio lepu pričicu za ovu rubriku. Ali, sve je živa istina!
Bilo je to poslednjeg vikenda u aprilu prošle godine. Odlučio sam da ga provedem zajedno sa prijateljima u Lazarevcu. Na putu me zaustavi visoki, namrgođeni brka u plavoj uniformi i promuklim glasom mi odbrusi: "Ajde duvaj!"
- Što da duvam kad sam pijan - htedoh da mu skratim muke jer sam dobro znao da od bančenja prošle noći konjak nije mogao da izvetri.
Nije vredelo. Namršteni brka beše uporan. I dok sam duvao u balon, sasvim neočekivano lice mi prekri osmeh, pa mi se na tren učini kako mu faca i nije tako neprijatna. I glas mu se nekako promeni: "Dobro brale, danas ću ti oprostiti, ali nemoj slučajno da ti opet padne na pamet da zagrejan voziš."
Obećah čvrsto da ne brine, dadoh gas i nastavih put za Lazarevac. Te večeri, sa društvom sam zaglavio u kafiću do zore. Ali, kao što sam obećao - alkohol nisam liznuo.
Ujutro nam u kuću banu prijatelj koga nismo dugo videli. Iako sam se u početku opirao, na kraju popustih i prijatno ćaskanje zalih sa dve-tri čašice viskija. Tog popodneva trebalo je da se vratim u Beograd i završim neke posiće. Na samom izlasku iz Lazarevca, ponovo me zaustavi milicija. Dok prevrćem po džepovima jakne i tražim vozačku dozvolu, začuh promukli glas: "Jesi l' pio?"
Podigoh glavu. Predam mnom je stajao visoki namrgođeni brka u plavoj uniformi. Zar je moguće da sam toliki baksuz?! "Čuješ li ti mene? Jesi l' pio?"
Nisam imao kud nego da priznam. Ovog puta, brka se nije nasmejao niti je bio tako velikodušan kao prethodnog dana. Završio sam kod sudije za prekršaje. Oduzeše mi dozvolu na tri meseca.
Austrija, zabranjena zemlja
Baksuzluk koji ću doživotno pamtiti dogodio se početkom aprila ove godine. Krenuo sam u Beč kod prijatelja Zorana s kojim sam, još pre dva meseca, dogovorio da za vikend pevam u njegovoj kafani. Išao sam kolima mog brata Jašara, ali sa austrijskim registarskim tablicama.
Iako sam se pripremao za duga čekanja i kontrole, Mađari me, za divno čudo, pustiše već posle petnaestak minuta. Ubrzo se nađoh na austrijskoj granici, ali... Nisam nabavio papire za upravljanje Jašarovim BMW-om. Carinici mi objasniše da ne mogu da vozim kola austrijske registracije jer ne radim u toj zemlji. U pasoš mi udariše veliki pečat "ZURUDKGEWIESEN" što je značilo da se odbija ulazak u zemlju. Nije bilo druge nego da se pokupim i nazad u Jugu. Ali, đavo mi ne dade mira, pa već sledećeg vikenda opet zapucah u Austriju, i to Jašarovim BMW-om. Ovog puta, ušao sam bez ikakvih problema, ali sa italijanske strane.
Posle napornog radnog vikenda svratih u posetu kod prijatelja u Beču. Jednog dana, dok smo sedeli u kafiću, naiđe panduracija. Počeše da kontrolišu pasoše. A kad u mom videše pečat, okomiše se na mene kao na kakvog belosvetskog kriminalca, zgrabiše me i odvedoše u policijsku stanicu.
Od deset ujutro do četiri popodne maltretirali su me maratonskim isptivanjem koje mi je teže palo nego da su me batinali. Objašnjavao sam da u Beču nisam došao da pevam nego da se vidim sa devojkom Bigi. Bigi ne beše moja cura nego gazdarica kafića u kojem sam sedeo sa prijateljima. Srećom prethodno sam se raspitao za njeno ime i prezime. Da me je samo pitao kada je Bigi rođena, stvari bi krenule drugim tokom.
A onda počeše da se nižu besmislena pitanja - kada sam rođen, gde, pa koliko para imam, odakle mi 28.000 šilinga, te poštanski broj mesta rođenja... Ispitivao me je visoki, plavokosi policajac, izrazito debelog lica. Zvao se Rudi. U našem Centralnom zatvoru, kako mi reče, radio je četiri godine, pa je tako postao pravi stručnjak za naše ljude u Austriji.
Usred tog propitivanja, kao grom iz vedra neba, Rudi mi saopšti da je Austrija za mene zabranjena zemlja narednih pet godina. Dok sam nemo zurio u njega ništa ne shvatajući, Rudi ode do kolege koji je sedeo za kompjuterom i počeše da se domunđavaju. Nije znao da dobro razumem nemački. Odmah sam shvatio šta je posredi. Od kolege kompjuteraša Rudi je tražio da mu odštampa papir na kojem će pisati kako mi je navodno zabranjen oda u Austriju kročim do 1999. godine.
Ćutao sam, ali kad mi pod nos poturi taj famozni papir, ne mogadoh jezik više da držim za zubima, pa mu na solidnom nemačkom uzvratih: - Papir svašta trpi!
Nikad neću zaboraviti to iznenađenje na debelom Rudijevom licu: - Pa ti dobro govoriš nemački?!
- Pomalo - smeškajući se odgovorih.
- Kako si prekršio ovu zabranu i ipak ušao u zemlju moraću da te uhapsim. Ali, pomoći ću ti da sve to zabašurimo pod uslovom da mi kažeš gde ima kriminala u Beču.
Trebalo mi je prilično snage da se kontrolišem i ne kažem mu svašta. Da skratim priču, najzad mi je vratio pasoš uz drske reči: - A sad pamet u glavu, i pazi šta radiš!
- Zašto da pazim? Ne radim ništa loše. Ja sam umetnik, a ne kriminalac!
Posle ovog nemilog događaja u Beč nisam više svraćao, ali uskoro nameravam. Ne brinu me ni Rudi niti njegov kompjuteraš jer mi ne mogu ništa - čist sam k'o suza. Ipak, za svaki slučaj, zameniću pasoš zbog onog prokletog pečata "ZURUCKGEWIESEN".
Kurir.rs/nportal/Sabor
Bonus video: