FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Sveti film
Kao što sam svojevremeno, nakon što sam je godinama plajpičio, počeo praviti od blata Ljilju Smajlovićku, kao što će, nakon što s Rogonjom na čelu dođu Mara i svatovi, Euromahala i Krugovi Dvojke od blata praviti Vosoku Adresu, došlo je vreme da moja neznatnost od blata pravih Amfilohija i gorko žali što mu se nije ispunio san da zasedne na tron Sv. Save.
Jeste Amfilohije bio politički rčin-čovek i ajduk, ali se u nekim stvarima - ne mislim samo na krštavanja sa kompletnim pogružavanjem - čvrsto držao duha prvobitnog hrišćanstva, pa je u tom smislu krstio (ili odobrio krštenje) jednu transrodnu osobu, što je u Crnoj Gori - stoput patrijarhalnijoj od Srbije, koja si samo laska da je patrijarhalna - bilo isto što ispeći prase u centru Teherana.
Amfilohije je to mogao jer je kao arhipastir imao „vlast“ - laički rečeno, autoritet - a kao homo politicus je samostalno kreirao svoju politiku, umesto da podržava ovu ili onu. Ako bi se neka politika poklopila sa Amfilohijevom, dobro jest bilo, ako ne - Amfilohije je ostajao pri svojoj. Na kraju je svoju i izgurao. Kako bi izgledalo carstvoje Amfilohije, nećemo saznati, jer je potego pa umro.
U Srbiji su najsnažnije dve tradicije: tradicija 1. da se zatucanost i mračnjaštvo lažno predstavljaju kao tradicija i 2. da se svaka Visoka Adresa (svih oblasti i boja), na koju se osipa drvlje i kamenje, pravi od blata čim na scenu stupi nova Visoka Adresa.
Porfirije je dobar čovek i dobar monah - tim redosledom - ali je politički analfabeta. Za Porfirija je Boškić Obradović - sa kojim, pretpostavljam, deli isti „sistem vrednosti“ - u najmanju ruku Bizmark. Ko god se upušta u politiku, a to je neotuđivo pravo i sveštenih lica, trebalo bi da zna da je u politici mnogo važnije šta NE REĆI, nego ŠTA REĆI, a da je ponajvažnije KAKO i KAD reći. Ali tu veštinu nisu savladali ni srpski svetovni političari.
Elem, nakon što je rekao ono što je rekao - što već i vrapci znaju i što mi daje komoditet da prećutim šta je rekao - Porfirije je rekao i sledeće, moglo bi se reći „poentirao“: „U isto vreme podsećam da crkva Hristova poštuje Bogom darovanu slobodu svakog ljudskog bića i zato je crkva protiv svakog oblika nasilja, javnog žigosanja i progona bilo koga. Zlo se ne leči i ne pobeđuje nasilje, nego se na taj način samo umnožava.“
Svaka mu je reč, fakat, ka vladičina, nevolje je što iza te reči ne stoje dela, jer da stoje, SPC-ovi episkopi, kaluđeri, popovi i đakoni ne bi po beogradskim ulicama „žigosali“, „proganjali“ i pozivali na ubistvo pedera u društvu kriminalaca, dilera droge, svodnika - da pomenem samo neke profesije - koji antipederskim protestacijama peru biografije. Što svakako ne bi mogli činiti da nemaju „blagoslov sa Najvišeg Mesta“.
Glavno je usledilo na kraju. Posle premijere nekog filma o Sv. Petki Porfirije je blagoizjavio da treba više da se piše knjiga i snima filmova o svetiteljima. Autori Stefana Nemanje, ne oklevajte.