SUZANA PETRIČEVIĆ Pustimo brigu bar nedeljom!
Od 11. septembra na Kurir televiziji startuje novi porodični šou "Pusti brigu", u kojem ova glumica, kao domaćica, obećava gledaocima zanimljive goste, muziku i igru
Iako je iza nje tri decenije karijere, glumica Suzana Petričević ne krije radost što je na novom početku. Upravo je to tema njene prve emisije “Pusti brigu”, koja će se od 11. septembra, svake nedelje u 13 časova, emitovati na Kurir televiziji. Glumica će kroz tročasovni zabavni šou nasmejati celu porodicu, zajedno sa sjajnom ekipom i vrhunskim kuvarom Dejanom Šutanovcem, koji će pripremati nedeljni ručak i deliti tajne kulinarskog zanata. Tu su i odabrani sagovornici, mnogo dobre muzike i priče iz svakodnevnog života, kao i razna zanimljiva takmičenja za goste i publiku.
U intervjuu za TV Ekran ova dramska umetnica otkriva da je televizijska ponuda došla u pravom trenutku.
Šta je presudilo da prihvatite voditeljski angažman?
- Dobila sam ljubazan poziv od kreatora serije producentkinje Aleksandre Gajić i glavne urednice programa Viktorije Jevtić. Volim pametne i vredne žene, odlučne da iznesu i ostvare svoje ideje, mnogo su mi se dopale i kupile me dobrom energijom, a na neki način ponudile su da podrže i moju kreativnost. Do sada nisam imala priliku da se oprobam u ulozi voditelja, a volim izazove i ovaj mi se čini zahtevnim i zanimljivim. Nadam se da ću uz njihovu podršku opravdati svoj “novi početak”.
Umete li da pustite brige i kad vam nije sve po volji?
- Po tome sam poznata. Najjača sam kad je najteže, nikad se ne žalim i ne kukam dok muka ne prođe. Ne znam da li mi to olakšava da rešim neku nastalu situaciju ili se samo hrabrim. Šta god da je, ja sam optimistična, a plačem tek kad se sve reši, da niko ne vidi. Bilo je teških situacija, ali to je život. Da nema njih, ne bismo ni znali da cenimo one dobre i lepe. Zahvalna sam životu, svakog jutra to ponovim.
U moru televizijskog sadržaja, šta će vašu emisiju odvojiti od sličnih formata?
- Ovako nešto niste videli dosad. Ovo je kompletan porodični televizijski šou, koji donosi malo glume, mnogo života, zanimljivih likova, muzike, igre, izazova. Veselo i energično, sve ono što život treba da ima, a posebno kada smo okruženi brigama. Zato, pustimo brigu bar nedeljom po podne, zapevajmo i nasmejmo se od srca jer smeh je lekovit! A biće tu i sjajnih tekstova iz predstava i filmova, poezije i najava premijera. Osim toga, tu sam i ja, a znam da me publika voli. Ništa meni nema bez mene (smeh). Ponudićemo kulturan sadržaj jer ga malo ima na televizijama.
Hoće li vam gosti biti i glumci?
- Naravno, moje kolege koje su mi čestitale na izboru i angažmanu, znaju koliko sam truda uložila da izgradim sebe. I oni će dobiti prostor koji su oduvek želeli da imaju, pevaće, igraće koreografije, najavljivaće premijere, izvodiće scene iz komada... Biće to nešto novo.
Da li ovakvi TV izleti mogu da škode Suzani kao glumici?
- Ne spadam u glumice koje se ne skidaju sa ekrana, pa idu iz serije u seriju u jednoj istoj ulozi. E, to je za mene trošenje glumca. Ali to je problem reditelja koji idu na sigurno i nemaju hrabrosti da rade sa neizvikanim imenima.
Pomaže li vam u glumi muzičko obrazovanje?
- Naravno, lakše komuniciram s muzičarima. Muziku obožavam i umem i da zapevam, ali samo kad mi je duša na mestu. Za vreme karantina ponovo sam sela za klavir posle mnogo godina, ali zasad još nemam hrabrosti za sviram pred publikom. Jedino kad recitujem pratim sebe, a za ostalo - kad dođe vreme. Muzika je moja velika ljubav i slušam sve dobro, od klasike do kafane.
Da li je bilo teško skinuti mentalitet žene sa Zlatibora u seriji “Ljubav ispod zlatnog bora” ?
- Ponosna sam i zadovoljna likom Božane jer su me Užičani pohvalili da sam “original njihova”. U pravu ste, najvažnije je da skinete mentalitet lika koji igrate, a ne samo jezik.
Jeste li se u komediji “Slatke muke” smejali na setu kao što se smeju i gledaoci?
- Sjajan glumac i divan kolega Andrija, opušten i svoj, obradovao me pozivom za “Slatke muke” i bila je to odlična saradnja. Bila sam napeta na početku snimanja i posle prvog snimljenog kadra pitala sam ekipu: “Pa, dobro, ljudi, da li ima nešto smešno u onome što sam odigrala?” Popadali su od smeha na moje pitanje i ta sjajna atmosfera je i dala rezultat. Ljudi me sreću na ulici i dovikuju tekst moje uloge: “Nisam ja kriminalka...”
Imponuje li vam što ste bili deo i najgledanije naše serije “Selo gori, a baba se češlja”?
- Uloga Cvetanke bila mi je izazov pre svega što mi je Meto Jovanovski direktan partner, a divim se sjajnom glumcu. Radoš Bajić i njegov doživljaj Srbina je autentičan, produkcija je profesionalna, a uslovi rada za glumca vrhunski. Ta uloga je došla u pravom trenutku. Cvetanka, Dimčo i serija “Selo gori, a baba se češlja” žive i traju i dan-danas, što je najbolja potvrda vrednosti.
Da li je rad pred kamerom idealna protivteža pozorištu?
- Filmska kamera mi je bila i ostala čudesna, gotovo magijsko oko profesije, a direktor fotografije i kamerman su privilegovani stvaraoci s kojima uvek želim da ostvarim prisniji odnos. Pogotovo kad su posvećeni poslu, a bila sam i na snimanjima gde je važnije povrće na stolu nego glumac i tada bih odustajala od saradnje. Ne zato što sam egocentrik, već što uvek želim da dam najbolje što umem, a to na snimanju ne možeš sam. I u pozorištu je isto, ništa bez timskog rada.
Tako je i u “Plastici”, koju ste i režirali, a igrate je sa snajom Nelom Mihailović?
- Mi smo porodica ispred svega, što se mene tiče. Nela je blagorodna glumica za saradnju, veruje u rad, uzajamno poštovanje i podršku. Obišle smo ceo svet s “Plastikom”, koja je osvojila srce publike, kao i nagradu za najbolju duodramu. Melodrama je najskuplji pozorišni žanr i obožavam da ga igram, a i režiram. Igramo je šestu sezonu u Akademiji 28, a gledaoci mogu da je vide ponovo 15. oktobra.
Jeste li nostalgični kada ste jednom opisali svoju generaciju kao poslednju koja se igrala klikera, jela hleba i masti, slušala pesme od Lepe do Silvane, preko Tome...?
- Osamdesete... Bogatstvo moje generacije! Jesam vezana za naše bezbrižno detinjstvo i novi talas u umetnosti osamdesetih. Sve ste već rekli u pitanju, nama malo treba za sreću. I to nikad nije materijalno, već emotivno. Sreća je stanje duha, a ne količina novca na računu i kvadrata stana u posedu. Svi odlazimo sa ovog sveta kao siromasi. Sav prtljag i dragocenosti nose se jedino u duši, srcu i lepim uspomenama. Novim klincima smo dužni da damo primer jer je njima najteže, oni su rasli s u neizvesnosti, za razliku od nas.
Čega se najviše sećate?
- Družili smo se jedno s drugim, a deca danas žive na internetu i smatraju uspehom broj pregleda. Mi smo krivi, moramo naći vreme za svoju decu. Neko je napisao: “Samo ovi bogati pričaju kako sreća nije u novcu.” Bez obzira na duhoviti ton, zamislila sam. Novac je postao frustracija i to mogu da razumem kao problem nemaštine ili nezaposlenosti, ali dokazivanje i slikanje s novim “ajfonom” i besnim autom je promašaj.
Šta je za vas bogatstvo?
- Bogat čovek je onaj koji se izborio za vreme sa onima koje voli i kojima je potreban. To vreme ja najskuplje i jednom izgubljeno je proćerdano zauvek. Bogatstvo se ne meri brojem nula, već dostojanstvom. Sve što sam stvorila u životu bilo je tako i zato kažem da sam srećna žena. Pogotovo kada vidim moje unuke Matiju i Manju, koji su ove godine krenuli u osnovnu školu. U emisiji “Pusti brigu” baviću se time.
Jasmina Antonijević Milošević