BEOGRADSKI NADBISKUP STANISLAV HOČEVAR ZA KURIR: Zahvalan sam Bogu što je za patrijarha SPC poslao oca Porfirija!
Monsinjor Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup, vrlo pažljivo i odmereno koristi reči.
Više od dve decenije, koliko je u Srbiji, neumorno radi na zagovaranju dijaloga - što ponekad nije bilo ni lako ni jednostavno, ali o tome možda najbolje svedoči jedna njegova ranija izjava: "Kad sam došao u Beograd, u javnosti, u javnim susretima i na prijemima osećao sam se kao crna ovca. Tolike oči uvek su me nemušto pitale i kao da su poručivale: 'A šta ćeš ti ovde? ', 'Pa Vatikan je kriv za sve'... A sada ima mnogo pojedinaca i grupa svesnih da nam bez dijaloga Istoka i Zapada nema budućnosti."
Upravo to - vreme provedeno u Beogradu i težnja ka dijalogu - neke su od tema u intervjuu za Kurir u kojem govori i o saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC) i patrijarhom Porifirijem, eventualnom dolasku pape Franje u Srbiju, te o Jasenovcu i kontroverznom kardinalu Alojziju Stepincu...
Uskoro, posle 22 godine boravka u Beogradu, završavate stolovanje u glavnom gradu Srbije. Jeste li zadovoljni postignutim? Šta izdvajate kao svoj najveći uspeh?
- Zahvaljujem na pozivu za razgovor. To vaše "uskoro" može različito da se tumači unutar crkvene zajednice. Jer ona, kao i pravna zajednica, ima neke svoje jasne planove, ali kao Božja ustanova priznaje i druge "gospodare" vremena. Svakako od srca zahvaljujem Gospodu što sam smeo da služim njemu i crkvi - zajednici Božjeg naroda - upravo na području Beogradske nadbiskupije. Gospod mi je tokom tog vremena više nego bogato otvarao premnoga vrata. Za mene lično već je velika sreća što pred sobom mogu, na primer, da vidim toliko novoobjavljenih knjiga; tu su zatim odluke našeg Prvog sinoda, naša uključenost u društvo, a pogotovo naša povezanost sa SPC. Kao spoljašnji znak svega toga nastajao je naš novi Pastoralni centar Marijanum u Hadži Milentijevoj, s veličanstvenim mozaikom Isusovog Preobraženje na Gori i skulpturom pape Svetog Jovana XXIII. To su stvarno proročki putokazi našoj budućnosti...
Gde ste možda mogli i više?
- Uvek do bola žalim što nisam mogao više da pomognem tolikim pojedincima ili nekim zajednicama pogođenim posebnim nevoljama. Nedostatak vremena i intenzivnijeg dijaloga - u našoj sredini nema, na primer, neophodnog međureligijskog veća - često me je blokirao u pronalaženju boljih i obuhvatnijih rešenja, pre svega u postizanju pomirenja među narodima. Mnoge stvari moguće je učiniti samo ako za to postoji odgovarajuća infrastruktura, mreža...
Ovde ste došli 2000. godine. Možete li da mi uporedite Beograd tada i Beograd danas?
- I da i ne: nešto se u životu vidi, nešto drugo se ne vidi. Nema sumnje da je grad Beograd u svojoj spoljašnjoj pojavnosti postao u velikoj meri nov i u svakom pogledu zaista izazovan! Treba ujedno naglasiti da odumiru tolike velike tradicije - pomenimo samo neke u odnosima između pravoslavnih i katolika. Dalje, današnji mladi opečaćeni su znakovima ovog novog vremena i više nema onog osećaja da je Beograd prostor prožimanja Istoka i Zapada, da je Beograd most, da u svom grbu ima "otvorenu kapiju", o čemu smo početkom 21. veka mnogo razgovarali sa studentima. Ali ujedno treba priznati da su danas odnosi među svim stanovnicima grada Beograda na opštem nivou ipak bolji nego u vreme mog dolaska. Tada su se osećale posledice devedesetih godina prošlog veka, a sada uspostavljamo istinski dobre odnose i saradnju na nivou Crkve i države, pre svega u ravni razmene kulturnih i civilizacijskih dobara. Na poseban način usrećuje me potreba tolikih intelektualaca za snažnijim susretima, za novim pristupom hrišćanstvu i hrišćanskim vrednostima. U tom smislu zaista postoje novi izgledi da Srbija preuzme veću ulogu u promovisanju hrišćanskih vrednosti u Evropi. Beograd i njegov "genius loci", Ušće, kao rođeni su za to.
Kakvu saradnju imate s patrijarhom SPC Porfirijem?
- Zahvalan sam Božjem promislu što nam je novog patrijarha SPC poslao u ličnosti dotadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog - oca Porfirija. Zadivljujuća je njegova svestrana i temeljna priprema za služenje Crkvi i, preko Crkve, svetu. Dobro smo se upoznali i sarađivali odmah po mom dolasku u Beograd. Vidim da sada ima izuzetno mnogo posla, pa molim Gospoda da uzmognemo da nađemo vremena za ostvarenje naših zajedničkih želja i vizija, na korist narodu Božjem, kao i svetu uopšte.
Jedno od otvorenih pitanja između Katoličke crkve i SPC je kanonizacija kontroverznog kardinala Alojzija Stepinca - Hrvatska je podnela zahtev Vatikanu da se on proglasi svecem, srpska crkva to osporava... Tim povodom papa je osnovao i Mešovitu katoličko-pravoslavnu komisiju koja se bavila istorijskom ulogom Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata... Kako vi gledate na to pitanje?
- Na to pitanje gledam u izričito biblijskom duhu. Gospod je jedini gospodar vremena. Čitavo čovečanstvo mora da se preispita zašto dolazi do ratova, pogotovo zašto je došlo do dvaju najkrvavijih: Velikog (Prvog) i Drugog svetskog rata? Ti događaji su potpuno bez logike, sasvim nerazumni. U takvom haosu retko ko može da živi u skladu s logikom i dosledno: takav odmah i nužno postaje mučenik.
Dalje: ako bismo mi hrišćani snažnije težili jedinstvu, mnogo toga bismo predupredili i preduhitrili. Ali to, nažalost, ne činimo. Pa tako je i danas!
Zato je za mene kao čoveka krajnje žalosno, bedno da se bavim tolikim pojedinačnim posledicama, pri čemu nikako da istražujemo velike uzroke tragedija. Svi smo postali toliko destruktivni da se u medijima naslađujemo tolikim ličnim i kolektivnim nesrećama, a uopšte nećemo da popravimo temelje naše KUĆE - našeg DOMA - vaseljene u kojoj boravimo! Zato sada nemamo samo tragedije ratnih sukoba nego i tragedije užasavajućih ekološkoh katastrofa. Ako se ne budemo brzo dozvali pameti, doći će i nove tragedije vezane za naš ljudski rod. Priroda ne poznaje milosrđe... Papa Franja je sve to jasno uvideo i zato nas poziva na blagovremeno donošenje strateških odluka.
Jednom ste upitali imaju li SPC i sve biskupske konferencije iz nekadašnje Jugoslavije snage da sednu za isti sto dijaloga... Pa, šta mislite, imaju li? Šta bi takav dijalog doneo regionu?
- Za sada, nažalost, još nemaju. Iz mog prethodnog odgovora i odgovora na ovo pitanje vidi se neophodnost priznavanja da mi ljudi vrlo sporo sazrevamo. Očito je potrebno da kroz mnoge nesreće postavimo svojevrsne rampe na puteve kojima jure vozovi istorije. U našem društvu - jer svi se mi pomalo podsmevamo hrišćanstvu - ponestalo je proroka; a da su i prisutni, kamenovali bi ih. Zato se radije bavimo legitimizovanjem različitih oblika narcisoidnosti i konzumerizma.
Naš iskreni međusobni dijalog doneo bi pomirenje među narodima, crkvama, zajednicama. Ukratko, tada bi se svako radovao svom komšiji. A zasad pak ostaje ono staro da komšiji crkne krava...
A da li generalno celom društvu nedostaje više dijaloga? Jesmo li pomalo i zaboravili da slušamo jedni druge?
- Da, u pravu ste: veoma nam nedostaje dijalog. Ali slušaćemo jedni druge samo ako budemo imali pravi pogled jedni na druge, ako budemo imali pravo shvatanje čoveka kao takvog. Snaga vere, pre svega hrišćanske, u tome je da u bližnjem gledamo ikonu Isusa Hrista. Ta ikona je u pojedincima tokom istorije zbog grešnosti često izbrisana, zamazana, izobličena. Ali možemo da je očistimo, možemo da je učinimo autentičnom - a to je moguće samo autentičnom Isusovom ljubavlju. Dok to ne učinimo, nikada nećemo iskreno slušati jedni druge, a kamoli da bismo čuli poruku koju nam bližnji šalje u ime Gospodnje.
Ima li prepreka da papa konačno poseti Srbiju?
- Ne vidim nikakve prepreke. Baš se divim tome koliko nekatolika mi prilazi i poziva da nešto učinimo za papin dolazak. Ali zna se gde su ključevi za to...
Ranijih godina smo iz SPC čuli da bi poglavar Rimokatoličke crkve trebalo da se pokloni senima stradalnika u Jasenovcu. Slažete li se s tim?
- Dobro se sećam glasova o kojima govorite i prepoznajem svaki od njih kada se javi: jednom će govoriti o Jasenovcu, danas o Evroprajdu, sutra o nečemu drugom.
Ali, bez sumnje, postojanje takvih glasova samo potvrđuje koliko u životu ima teških izazova i pravo obilje vrlo delikatnih situacija. To govori i ubedljivo svedoči koliko je pravi i iskreni dijalog naš najsušniji hleb - a mi ga ne jedemo, često pritom umirući od gladi i grčeva.
Dozvolite mi stoga da samo malo - možda preterano subjektivno - proširim vaše pitanje. Bog me je, naime, obdario mnoštvom susreta s ljudima i čestim ispovedanjem na evropskom, severnoameričkom i južnoameričkom kontinentu. Ispovedao sam svedoke Drugog svetskog rata i svega onoga što je usledilo. Pa i po jugoslovenskim zatvorima... Takođe, oslobađao sam ljude "tame" devedesetih godina, čak i one koji su zahvaljujući svojoj "stručnosti" odlazili na druge kontinente da bi i tamo dali svoj problematičan "doprinos". Kakvih je tu samo bilo užasa i kakvih tajni!
Možda vama i široj javnosti nije poznato da sam s patrijarhom Pavlom - u četiri oka - posećivao brojna obeležja te mučne i tegobne prošlosti i suočavao se s tolikim delikatnim fenomenima. Zato smo prestali mnogo da pričamo, ali snažno smo se predali Božjoj dobroti, jedinom garantu nade, pa, dakle, i budućnosti...
U tom sagledavanju stanja ljudskih duša mi sveštenici uverljivo otkrivamo u kojoj meri je svako ljudsko biće veliko, nezamenjivo. I koliko je pred svakim bićem uzvišen put, pa čak i u tim "fabrikama smrti". Put da se to biće otvori svojoj pravoj prirodi, svome Bogu, ali i da se - u smrti - sjedini s njim i, dakle, večno živi. Mi se, dakle, ne klanjamo, kao pogani - senima, nego nastojimo da ljudsko biće uzdignemo u predele večnosti.
Čovečanstvo u celini je širok i otvoren put, pun brzaca i skretanja, s tolikim saobraćajnim nesrećama. A kad do njih dođe, onda brže-bolje i tiho odvodimo ranjenika na isceljivanje i ne istražujemo ko je kriv, već tražimo najsigurniji put za njegovo isceljenje...
Kao sveštenika bolno me ranjava kada me ljudi pitaju samo o gresima i zločinima druge strane i šta bi trebalo da čine u vezi s tim... Nije me strah da to kažem, jer tako je najlakše: i ja sâm i moja porodica doživeli smo strašne prestupe. Ali neću ih nabrajati.
Ne želim da otvaram nove rane upirući prstom na druge krivce, nego ću se otvarati za isceljivanje drugih.
Nema sumnje da je posao vrlo stručnih i pomno biranih interdisciplinarnih komisija da se sve tačno prouči i predlože puteve pomirenja. To nije posao ulice, to nije posao dnevnih medija.
Sveti otac tako čini izvanredne korake, ne pred svetskim TV kamerama, nego u stvarnosti. Istorija sme od nas da očekuje mnogo više od klanjanja senima.
Šta je svet naučio iz rusko-ukrajinskog rata, odnosno, koje pouke bi morao da izvuče? Je li ovaj rat, u neku ruku, poraz civilizacije?
- Ne primećujem baš da nešto naročito učimo. Pogledajte samo kako od sukobljenih strana svakog dana dolaze potpuno kontradiktorne vesti i koliko svuda ima plaćenika koji po narudžbi promovišu "prave i istinite vizije" svojih naredbodavaca. Moram da ponovim: dok nema autentičnog dijaloga, onakvog kakav ranije predstavih, dok hrišćani ne traže jedinstvo, dok je tolikim subjektima u ratnim operacijama na prvom mestu profit, a ne opšte dobro ljudi, dok ne prihvatimo jasan Božji plan da je čovečanstvo u celini jedna jedinstvena porodica - jer svi imamo istog Tvorca - i dalje ćemo svi mi voditi ratove i hteti da budemo prvi, da se istaknemo kao važni protagonisti u novom svetskom poretku. Da, to što "čitav svet" danas poziva na poštovanje prava na održavanje Evroprajda, a ne na ispravljanje tolikih krivica i prestanak ubijanja tolikih ljudi - govori sve o tom svetu i gde se on nalazi...
Boban Karović