Patrijarh srpski Porfirije prvi je poglavar Srpske pravoslavne crkve koji kročio u mesto Žlijebi kod Herceg Novog, koje je zbog specifičnih kuća sagrađenih i pokrivenih isključivo kamenom iz lokalnog majdana nazvano kameno čudo i selo za razglednicu!
Njegova svetost je uoči Velike Gospojine u društvu proslavljenog srpskog vaterpoliste Andrije Prlainovića uživao u lepotama sela Žlijebi podno Orjena, koje je se nalazi na oko 15 kilometara od Herceg Novog.
Nikola Sikimić, čiji su preci 1618. godine iz Hercegovine došli u Herceg Novi ekskluzivno za alo.rs otkriva šta je posebno oduševilo srpskog patrijarha.
- Patrijarh je u manastiru Savina u Herceg Novom krstio sina srpskog vaterpoliste i reprezentativca, a posle toga su u društvu rodbine i prijatelja došli u našu konobu u selu Žlijebi na ručak. Obišli su našu porodičnu kuću i staro seosko domaćinstvo u kojem se nalazi moja kolevka, kofer mog đeda iz Amerike, stara singerica na nožni pogon, pegla na žar, gusle, ručno rađene ikone u drvetu i razni alati. Patrijarh je bio oduševljen, rekao je: „Ovde je neka posebna energija, poseban vazduh, poseban osećaj. Nešto zrači veličanstveno!“ – priča za Nikola Sikimić i ističe da je patrijarha sve interesovalo.
- Tražio je da mu pokažem kako vadim kamen iz majdana pored naše kuće. Bio je iznenađen kada sam mu rekao da sve radim isključivo ručno uz pomoć poluga, maca, ćuskija, dleta i špica da ne bi narušio prirodni ambijent. Dok smo razgovarali imao sam osećaj da su živnule kuće i kamene ploče jer je i njima milo da čuju glasove – navodi naš sagovornik, koji Andriju Prlainovića poznaje od malih nogu.
- Andrijin otac je bio zaljubljenik u prirodu, napravio je planinarski dom kod Orjenske lokve gde su se svi okupljali. Bavio se skijanjem i imao je prve drvene skije na ovim prostorima. Baš sam to i patrijarhu pričao... Zato je njemu i sestri bilo interesantno da dovedu patrijarha u ovo naše kameno selo – kaže Nikola Sikimić i ističe da je patrijarha video dan posle njegove posete selu jer je tri dana boravio u Herceg Novom - povodom obeležavanja Velike Gospojine, slave manastira Savina, i 640 godina od osnivanja grada.
Crkva Svetog Nikole gleda na Boku i Lovćen
Na oko 500 metara od sela i kamenog majdana nalazi se crkva Svetog Nikole iz čijeg dvorišta puca pogled čak ka Lovćenu. Sagrađena je 1550. godine na isti način kao i ostale kuće u selu - od kamena iz lokalnih majdana. Crkva ima fantastičan položaj, smeštena je na uzvišenom platou, na oko 700 metara nadmorske visine, a sa njega se vide Bokokotorski zaliv, Orjen i Lovćen. Kuriozitet je da meštani sela imaju ključ od crkve i da svako od njih može da je otvori kad nema službe i da se pomoli i zapali sveće. Tu malu privilegiju imao je i reporter Alo, kao gost porodice Sikimić.
- Bio sam ispred manastira Savina uoči Velike Gospojine, 27. avgusta, kao član Viteškog društva „Sveti Stefan“ iz Herceg Novog kada je patrijarh srpski došao da služi liturgiju. Taj naš ponovni susret bio je divan. Pet metara ispred njega je išao potpredsednik Opštine Grada Herceg Novi i rekao mi da je patrijarh pitao za mene. Okrenuo sam se prema patrijarhu i pogledi su nam se sreli. Osmehnuli smo se jedan drugom u znak pozdrava, a on je spontano krenuo prema meni i desnom rukom mi pružio krst. Međutim, masa ljudi ga je u jednom trenutku povukla na drugu stranu, ali su se njegova ruka i krst borili da dođu bliže meni. Ja sam se izvio i uspeo da poljubim krst, na obostrano zadovoljstvo. Nije bilo lako ni patrijarhu da mi pruži krst ni meni da ga poljubim, ali je Božja volja jača od svega i uspeli smo! - kaže na kraju našeg razgovora Nikola Sikimić, kome je cilj da okupljanjem gostiju u selu, Žlijebima makar na nekoliko sati vrati žamor jer je u njemu ostalo svega troje-četvoro ljudi.
Osman paša se uplašio Vuka Sikimića, odbio dvoboj rečima „Jok megdan“!
Nikolin najčuveniji predak je hajduk Vuk Sikimić, koji je u vreme vladavine Turaka napadao njihove karavane. Prema kazivanju koje je Nikola čuo od dede i oca, Vuk je tražio od Osman paše da mu dozvoli da se nastani u Žlijebima i da mu garantuje sigurnost. Turčin mu je obećao, ali je on prvo poslao čobane i stoku jer je u to doba bilo poznato „da u Turčina vjere nema“. Turci su ih sve zarobili misleći da će da uhvate i Vuka Sikimića.
Posle toga je Vuk sa svojim hajducima otišao ispred čuvene Kanli kule i zvao Turčina da izađe na megdan. Turci su se unutra uskomešali, a on mu je kratko viknuo: „Jok megdan!“ i zatražio da se pobratime. Vuk je pristao, ali je prvo tražio da mu vrati ono što mu je oteo. Tako je i bilo, a deo Kanli kule se, prema rečima Nikole Sikimića, od tada zove „Jok megdan“.
(Kurir / Alo.rs)