Kad je postalo belodano da ih ručak u skupštinskom restoranu zanima više od sudbine Kosova, poslanici opozicije rešili su da preduprede slične zamerke u budućnosti. Predali su zahtev da se Karađorđeva šnicla ubuduće zove Obilićeva, mešano meso - plata Kosovski boj, a biftek sa zelenim biberom - na Lazarev način! Pa kad sledeći put u vreme diskusije o sudbini Kosova zasednu u skupštinski restoran, da niko ne može da im prebaci da ne misle na sunarodnike na KiM.
Jer da je ovo sada bilo neprihvatljivo, shvatili su i sami!
Ni neki članovi vlade nisu bili revnosniji u praćenju diskusije. Pa se jedna ministarka, koja je više vremena provela među konobarima nego u sali gde se Vučić nosio s poslanicima opozicije, kad joj je u vrhu stranke očitana lekcija, pravdala da ona jeste jela palačinke, ali da su bile flambirane - kao omaž spaljenim srpskim svetinjama! A one se dugo spremaju, pa se zadržala. Inače bi pojela krempitu...
Koliko god svi oni koji su zbog Kosova osetili bol u donjem delu leđa išli na živce javnosti, veća je muka sa solistima što su prisustvo predsednika Srbije u Narodnoj skupštini iskoristili da demonstriraju svoj patriotizam.
Istakao nam se Boškić. Pokazao je da iza njegove diplome profesora književnosti stoji ozbiljno znanje. Lidera Dveri, naime, za nastup je inspirisao Radoje Domanović, koji je pre 120 godina, rugajući se odnosu tadašnjih političara prema Kosovu, sročio ovakvu rezoluciju („Anuti“ su Arnauti):
„1. Duboko sažaljevamo što je naš narod u tim krajevima snašla takva beda i nesreća;
2. Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima!
3. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo da su Anuti nekulturan narod, nedostojan i pažnje svojih prosvećenih suseda.“
Domanović još piše: „Ova rezolucija bi jednoglasno primljena u načelu, ali pri burnoj debati u pojedinostima bi još usvojeno da se kod 2. tačke doda kod ‘divlje’ još i reč ‘odvratne’.“
Ko je u utorak i sredu slušao Boška Obradovića, mogao je isto ovo da čuje! Samo što se Domanović zajebavao, a Boškić bio ozbiljan kao punjeni golub!
Time je stao odmah iza - nepristojno blizu - Siniše Kovačevića.
„Znam da znate da su Kosovo i Metohija mesto rođenja svakog Srbina i Srpkinje. Ko se jednom prekrstio pod svodovima Visokih Dečana ili Gračanice, zna o čemu govorim...“, kliknuo je u patriotskom zanosu.
Mi ne znamo, jer je Kovačević rođen u selu Šuljam kod Sremske Mitrovice i ako nije služio vojsku u Gnjilanu ili Uroševcu za vreme Tita, male su šanse da je na Kosovo kročio pre svoje pedesete godine, u vreme kada je bio član Koštuničine DSS. Što, istini za volju, ne znači da Kosovo nije voleo iz bezbedne daljine.
A kad je o Dečanima, Gračanici i Nemanjićima reč, nemamo svi pamćenje - i moral - morskog krastavca. Kovačević je devedesetih napisao dramu „Sveti Sava“, o kojoj je vladika Amfilohije rekao:
„Vrli S. Kovačević prikiva na stub srama, kako Svetog Savu tako i svu ‘pasju sortu’ nemanjićku.“
Dakle, ili se Kovačević sada prosto prenemaže, ili je dokazao da je medicinski fenomen - čovek čija misao putuje najsporije na svetu. Da bi prešla metar i nešto, odnosno stigla iz piščevog dupeta u glavu, bilo joj potrebno trideset godina!
N. N.