Vera u sebe, svoj profesionalni odabir i talenat koji ima učinili su glumicu Milenu Predić dovoljno strpljivom da sačeka svoju prvu glavnu ulogu na filmu. Premijera ostvarenja "Sveta Petka - Krst u pustinji" donela joj je povratnu reakciju publike da je novom rolom uradila pravu stvar i opravdala očekivanja reditelja, koji ju je zapazio još 2005. u njenom prvom filmu "Sveti Georgie ubiva aždahu".
U međuvremenu, Milena je ostvarila nekoliko sjajnih i potpuno različitih uloga u serijskom programu, a sve do jedne potvrda su da se odlično snalazi i u drami i u komediji. Ipak, rola najvoljenije svetiteljke u pravoslavlju otkrila je još jedno lice ove dramske umetnice.
Jeste li vernik?
- Jesam.
Kolika je bila odgovornost oživeti svetiteljku pred kamerom?
- Ovu ulogu doživela sam kao poziv. Stojim iza nje u potpunosti i toliko je u skladu s mojim ličnim načelima da nijednog trenutka nisam imala dilemu. Svako treba iz svoje niše da razmišlja i stvara. Osećam mir, iako možda neću imati podršku baš svih, ali bože moj. To je tako.
Izjavili ste kako je Sveta Petka postala vaša zaštitnica nakon filma. Šta je bio motiv da pre snimanja odete u rumunski grad Jaši, gde su njene mošti, i tražite blagoslov?
- Za mene je to bio najlogičniji mogući potez. Niko mi nije savetovao niti sugerisao. Krenula sam s drugaricom na put, promenila dva aviona i stigla u Jaši, gde smo provele dva dana. Poklonila sam se moštima Svete Petke jer sam osetila da to treba da uradim.
Da li se vaš odnos prema veri promenio nakon snimanja?
- Naše religiozno biće, baš kao ni naša vera, nisu konačan proces. On traje i kako mi sazrevamo kao ličnosti, tako i naša vera raste s nama. Ali to što sam vernik moja je privatna stvar. Drago mi je što je ova uloga došla preko posla i utvrdila moj put koji sam već imala kao glumica. A tek uz to poslala sam jača u veri. Ipak, te stvari veoma su povezane. Naš posao je takav da se stalno bavimo dušom i pitanjima naših emocija, nadanja, ljubavi, saosećanja... A to su i načela hrišćanskog učenja.
Služi li gluma tome da neke ideje približite gledaocima, kao sada možda religiju?
- Sigurno. Tome služi i literatura. Čovek je čoveku i dalje najveća nepoznanica i enigma. Tumačeći najrazličitije uloge, mi se trudimo da razumemo te ljude koje igramo i približimo ih publici. Pogotovo kada je reč o tako jakim likovima kao što je Sveta Petka. Još je veći izazov igrati likove koji su puni mraka i s druge strane. U svakome treba pronaći svetlo i sa tim koloritom izaći pred publiku. Čovek mora da se prepozna, a najlakše se prepozna kada vidi da i neko drugi ima slabosti.
Svetiteljka o kojoj govorimo prošla je kroz brojna iskušenja. Koliko je običan čovek spreman na tako nešto?
- Lik Svete Petke gradila sam kao ženu od krvi i mesa sa željom da joj njena borba, ovenčana u toj pustinji, na kraju da oreol svetice. Njen put je put obične devojke. Pretpostavljamo da je bila deo pobožne porodice s obzirom na to da joj je i rođeni brat bio monah i da je sve te svetonazore dobila u mladosti, ali morala je da pronađe svoj put takav kakav jeste. Sa svim trenucima njenih slabosti, iskušenja i pada možemo da se poistovetimo. Zato ova priča ima univerzalnost. Jer svaki dan smo skloni tome da negde pokleknemo. Od trenutka kada se ne javimo komšinici, kada nam nije dan pa nekome odbrusimo... Sve su to iskušenja života u velikom gradu.
Da li vam je reditelj Hadži Aleksandar Đurović obrazložio zašto je baš vas birao za ulogu Svete Petke?
- Samo se pozvao na moj prvi film iz 2005. "Sveti Georgije ubiva aždahu". Iako sam tada dobila odlične kritike, sledećih nekoliko godina niko me nije zvao na kasting. Do srži sam sumnjala u sebe, svoj dar i glumačku sposobnost. Ipak, iako mi reditelj Đurović tada nije rekao koliko ga je opčinila moja uloga, petnaest godina kasnije zvao me je za ovaj film. Zato je moj primer zanimljiv i sugeriše na to da nikada ne znate na koga ostavite trag.
Važno je da čovek bude strpljiv?
- Da, jer sve se dešava u vreme kad treba da se desi. Mladi ljudi su skloni da žele sve odmah i sada. I ja sam bila takva, ali danas mi strpljenje dosta olakšava moj suživot s glumom i dinamikom posla koja je kod svakog glumca različita. Trudim se da samo svoj put gledam i da verujem da je on jedinstven. Važno je da glumac ne upadne u zavist i sumnju, a to su naši demoni jer nemamo priliku da radimo kontinuirano, a nema ništa gore nego kada glumac ne radi. Onda se otvaraju vrata mračnog tunela. Toliko puta sam bila u njemu da sam naučila da ga osvetlim sama.
Šta vam u tome najviše pomaže?
- U međuvremenu sam postala majka dvoje dece, imam dosta posla oko sinova i želju da budem s njima jer su još mali. Pored toga, dosta radim na sebi. Suprug mi je filmski producent, zajedno smišljamo i pišemo scenarija, pa prazan hod u kojem ne snimam koristim za razvijanje novih filmskih priča. Ohrabrila sam se da i sama organizujem timove ljudi s kojima realizujem projekte u kojima ću igrati. I sve više uživam u tome. Kao umetnik verujem u sopstvenu inicijativu i da je to moj put.
Kakvo iskustvo vam je doneo boravak na autentičnim lokacijama u Jordanu tokom snimanja filma?
- Da samo odete kao turista na ta mesta, ostali biste zatečeni od lepote. Tamo nema tragova civilizacije, već jedan novi prostor koji ne znate da li da smesetite u prošlost ili budućnost. Jordan je inače postao sedište filmske produkcije, tamo su se snimali nama poznati holivudski hitovi: "Marsovac","Ratovi zvezda", "Dina"... Sve to što treba da se dešava u drugim galaksijama nastalo je u Jordanu, u koji smo mi smestili našu priču iz 10. veka. Taj beskraj i vanvremenski prostor me je smirio, što mi je bilo potrebno za stvaranje ove uloge, jer smo svi napeti i nervozni u ovom našem gradu. Na takvom izvoru inspiracije snimanje je bilo i lepo i lako.
Koliko vam je teško palo jednomesečno odsustvo od kuće?
- Više se pamte snimanja van Beograda jer se na takvom setu oseti jedinstvo ekipe. Sve je posebno. Deca su mi mnogo nedostajala, ali znala sam da odlazim na mesec dana i da ću se vratiti.
Da li je ovo vaših pet minuta?
- Što smo stariji, sve više nam je prijatno u svojoj koži. Dobro se osećam na početku svojih četrdesetih, zrelije igram. Ovo jeste mojih pet minuta i u njima uživam. Želim da verujem da će mi uloga Svete Petke, pored toga što me je na neki način obeležila, otvoriti neka druga vrata, da mogu više da biram uloge i da mi otvori pozorište.
U relativnom kratkom roku odigrali ste i različite role na televiziji, od "Korena", "Jedinog izlaza", "Taksi bluza" do "Čudnih ljubavi" i "Nečiste krvi"... Da li je ovakav kolaž zadataka izazov?
- Sve su to bile lepe uloge, od "Žena sa Dedinja" do dobre epizode u "Korenima", dosta drugačije uloge u "Jedinom izlazu", a desile su se i "Čudne ljubavi". To je romantična komedija s divnom podelom i verujem da će pobediti duh vremena pa će se reprizirati i u buduće u vreme novogodišnjih praznika.
Koji vam žanr najviše leži?
- Čini mi se da su to dramske uloge i možda više pripadam epohi, mada mi je bilo lako da odigram i komediju "Čudne ljubavi". Tu sam morala da se malo "pripitomim", ofarbala sam kosu, dobila draži oblik lica i isporučila neku drugu emociju, na čemu sam radila s Nikolom Kojom. Za nas glumce putovanje kroz različite žanrove i raznolikost uloga najveći je dar. Reditelji su skloni da nas stave u jednu nišu, to je sigurica i ne žele da rizikuju. A ne shvataju do koje mere sebi čine medveđu uslugu jer i publika se tako zasiti.
Dakle, treba biti strpljiv i dočekati nešto novo. Koja još osobina treba da krasi glumicu?
- Vera. Dok ste strpljivi, morate da verujete da postoji razlog zašto se sada neke stvari ne otvaraju. Vera u talenat i rad u koji svakodnevno ulažete, ali i u priliku da se dokažete.
Imam utisak da ste optimistični i vedri?
- Jesam. Prati me vedar duh i to doživljavam kao dar. Čovek se rodi sa smislim za humor, a on pomaže jer takav čovek ume da se zaštiti od raznih nepravdi šalama. Pravim ih i na svoj račun, ali neretko i na tuđi. Važno je da opstanete na poslu, da se ne pohabate, da se čuvate od poroka, ali i da svoj duh sačuvate. Nije važno samo uspeti, nego i opstati.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: