Orijana Falači je bila beskompromisna žena britkog uma. Žena koja je prošla sva ratišta sveta, a njen poslednji rat je bio Pustinjska oluja 1991. Posle se njega povukla se u samoizolaciju u kojoj je bila se do 11. septembra 2001.
Par dana posle terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i na Pentagon, Njujork Tajms objavljuje njen tekst pod naslovom “Bes i Ponos” iz koga je nastala par meseci kasnije i istoimena knjiga..
Knjiga “Bes i ponos” doživela je dva nastavka: “Moć Razuma”, koja je napisana posle terorističkog napada Al Kaide u Madridu 2004. godine i "Apokalipsa" , objavljena godinu dana pred njenu smrt (2005), u kojoj se u intervjuu koji je vodila sama sa sobom obračunala sa svojim protivnicima.
Inače knjiga “Bes i ponos” je bila veoma bitna jer je sa njom Orijana Falači prekinula dobrovoljnu tišinu, koja je trajala 10 godina. Osamnaest dana posle 11. septembra, pojedini delovi teksta objavljeni su i u italijanskim medijima što je izazvalo haos među levičarima i islamistima.
U ovoj knjizi Orijana Falači obrazlaže zašto se islamski terorizam neće završiti sa porazom talibana u Avganistanu, a opsiala je i globalnu stvarnost svetog rata. Knjiga je prepuna uspomena i događaja, pre svega sa susretima sa liderima iz islamskog sveta.
Knjiga “Moć razuma”, napisana je posle terorističkog napada Al Kaide na putničke vozove u Madridu i serije brutalnih egzekucija u Iraku, je nastavak knjige “Bes i ponos”.
U toj knjizi objavila je i pojam za islamizovanu Evropu pod nazivom “Evroarabija”, jer je Evropa, a posebno njena otadžbina Italija pod vladavinom levice postala kolonija islama. Upravo ova knjiga izvala je bes i srdžbu posebno u Francuskoj gde su tražili da se knjiga zabrani, a Orijana Falači uhapsi i osudi.
Treća knjiga “Apokalipsa” je bitna jer je to njeno autobiografsko delo u kome je prvi put progovorila o svojoj borbi sa rakom koji je zvala stranac, ali i udarila po italijanskoj levici, kao i levici uopšte u Evropi.
Svoj rak uporedila je sa rakom koji razjeda Zapad. Takođe islamizam je uporedila sa “nacizmom”. Sadašnju Evropu je uporedila sa Evropom 1938. godine kada je pred rat, kao mala devojčica u Firenci videla zajedno Hitlera i Musolinija. U knjizi je otvoreno progovorila i o smrti o kojoj je pričala bez zadrški i straha.
Zbog svojih tekstova i stavova, levičari, islamisti, anarhisti, antiglobalisti su podizali silne tužbe protiv nje. Osuđivana je zbog antiislamističkih stavova.
Tokom svoje karijere intervjuisala je Ho Ši Mina, Ajatolaha Homenija, Henrija Kisindžera, Mao Ce Tunga, Jaser Arafata, Muhamed Alija, lidera pokreta “Crni Panteri!, a po dužini je obišla ceo Vijetnam i Kambodžu, takođe je izveštavala iz građanskog rata u Bejrutu od 1975-1988.
Tokom svoje plodne novinarske karijere gostovala i u Beogradu gde je promovisala svoju knjigu razgovora... Tad je ostalo upamćeno da je Narodno pozorište bilo pretesno da primi sve Beograđane koji su došli na promociju njene knjige.
Interesantno je da je Orijana Falači još kao devojčica počela da se bavi novinarstvom. U svet novinara uveo ju je njen stric Bruno Falači.
“Novinarstvo nisam otkrila u novini Korijere dela Sera. Otkrila sam ga pored strica Bruna i firentinskog dnevnika, gde sam radila kao malena devojčica i kasnije u časopisu “L Europeo”. Po zasluzi časopisa L Europeo i časopisima širom sveta mogla sam da živim kao crv u drvetu istorije. Doživeti istoriju u pravom trenutku. Svedočiti o apsurdnosti rata i svinjarijama u miru…” napisala je Orijana Falači u svojoj knjizi “Apokalipsa”.
Posle završetka srednje škole, Orijana upisuje medicinu, koju nikad nije završila. Zbog oštrog jezika često se u Bolonji sukobljavala sa ekstremnim levičarima. Zbog toga je ponovo ušla u svet novinarstva kojim se bavila do kraja svog života.
Inače ovde valja napomenuti i da se medicni vratila pod stare dane kada je obolela od raka.
Oriana Falači sahranjena je 17. septembra 2006, u porodičnoj grobnici na brdu Chiantini nedaleko od Firence u rodnoj Toskani koju je uvek nosila u srcu i dok je živela u Njujorku.
Inače sve svoje beleške, knjige i kompletnu zaostavštinu testamenom je ostavila Vatikanu. Vaspitana kao katolkinja, čitav život se izjašnjavala kao ateista, a od 2001. postala je i hrišćnski ateista kako je za sebe često govorila.
Aleksos Pangalios, velika ljubav Orijane Falači
Aleksos Pangalios bio je poznati grčki levičar i političar u koga se Orijana Falači zaljubila do ušiju kako se kaže. Upravo o njemu kasnije je napisala i roman koji je nazvala “Muški” u kome je opisala detalje kako je upoznala Aleksosa, kako su se zaljubili i verili.
Brak nije nikad sklopljen, jer je Aleksos poginuo. Mnogi smatraju da to nije bila saobraćajna nesreća, nego planirano ubistvo, koje je iscenirano kao nesreća.
Aleksos je bio veliki protivnik diktature pukovnika (1967-1974). Postao je poznat kada je pokušao atentat na grčkog diktatora Georgosa Papadopulosa 1968.
Posle obonove demokratije postao je poslanik u grčkom parlamentu.
Panagoluis je poginuo 1. maja 1976. godine u 37. godini u saobraćajnoj nesreći u Atini. Tačnije do nesreće je došlo tokom jurnjave automobilima sa jednim Korinćaninom pod imenom Stefas koji je u jednom trenutku svojim automobilom udario u Pangaliusov posle čega je došlo do sudara u kome je Pangalios poginuo.
Orijana Falači je u knjizi “Apokalipsa” otkrila i to zašto po Aleksosovoj smrti više nije nikad kročila na grčko tlo.
“Takva je na primer priča o prstenu, koji sam u mrtvačnici sa svoje ruke skinula i stavila na njegov pst. Tad je jedan glas u mrtvačnici iza mene rekao 'Taj dijamant, o , ne'. To je bio verenički prsten pun brilijanata. Posle nekoliko meseci Aleksosovo telo su iskopali iz zemlje. Ne znam zašto. Pred šokiranim svedocima sa prsta su mu skinuli birlijantni prsten. Zbog toga sam odlučila da se u Grčku više nikad ne vratim. Jednog dana se avion sa kojim sam bila na putu iz Hongkonga za tri sata po sletanju zaustavilo u Atini. Putnici koji su čekali novi let napustili su avion, otvorili su čekaonicu da ostali mogu da napuste avion i protegnu noge na aerodromu. Ja ne. Zapravo, ja na Aleksosov grob nisam nikad otišla. Svakog prvog maja na godišnjicu njegove smrti pošaljem 37 crvenih ruža (kad su ga ubili imao je 37 godina). Na groblju gde se nalazi porodična grobnica postavila sam pored nadgorbni spomenik u njegovu čast. Zapravo u ćošku gde ću biti pokopana. Njegov pravi grob nisam nikad videla niti želim. Tamo su samo njegove kosti koje su oglodali kanbali i kokari koji prodaju majice po Gilfadi. Njegova duša je u mom srcu, I sad je dovoljno…” napisala je Orijana Falači.
Kurir.rs/Andrej Mlakar