Košarkaška reprezentacija Srbije doživela je u Estoniji (81:88) četvrti poraz u devetom kolu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo i sada ih put Slovenije vodi samo trijumf nad Izraelom od najmanje 14 poena razlike u utakmici koja se u utorak uveče (20.30) igra u beogradskom "Pioniru".
Nema svrhe sada baviti se igrom u Talinu niti učinskom pojedinaca na parketu, kada je posle dosadašnjih mečeva, jasno je da su u košarkaškoj selekciji koja je pod vođstvom selektora Ivkovića u Poljskoj 2009. godine stigla do srebrne medalje poremećeni odnosi na relaciji selektor - igrači. Ko je za to kriv, saznaćemo možda i pre meča sa Izraelom, ali je svakako teško objasniti da su Krstić, Tepić, Savanović, Teodosić, Mačvan, Kešelj i ostali, koji su sa izuzetkom pojedinaca duži vremenski period u sistemu koji Ivković sprovodi, tako krupnim korakom zakoračili unazad. Da li je tome kriva samo činjenica da osim Savanovića, Krstića i Teodosića nemamo nosioce igre u najvećim timovima Evrope ili ima i drugih razloga treba da nam kaže selektor. On dok još nije kasno treba da nam odgovori i na pitanje da li i sada misli da imamo reprezentaciju kadru da se bori za medalje ili je Dražen Dalipagić pre mnogo godina bio u pravu kada je kazao da ćemo se radiovati i četvrtfinalima.
Ne treba osporavati trenersko umeće čoveka koji se u maju sa Olimpijakosom (u koji je otišao posle četvrtog mesta na prvenstvu sveta u Turskoj 2010.) okitio titulom šampiona Evrolige, ali svakako treba pitati zbog čega ga reprezentativci još od prvog meča sa Islandom (pa i tokom Evropskog prvenstva u Litvaniji 2011), kada ih je na tajm-autu nazvao šizofreničarima više ne slušaju?. Ključ nije u igračima, oni imaju kvalitet i limite koji su svima poznati, već u atmosferi koja je narušena, o čemu je selektor govorio još tokom pripremnog Trofeja Beograda. On je tada istakao da igračima mora da menja navike i uči ih boljem i bržem prihvatanju informacija, koje sa klupe dolaze. Posle Talina jasno je da u tome nije uspeo.
Ovo verovatno nije najbolji tim koji Ivković može da sastavi, jer nedostaje na primer Novica Veličković, visina Koste Perovića (videlo se u mečevima koje Krstić nije igrao da Mačvan i Štimac ne mogu da ga odmene) ili odbrambeni kvaliteti Stefana Markovića... O igračima koji je selektor želeo, a oni se nisu pojavili na okupljanju pred početak priprema, koje su trajale možda i pretuga dva meseca, sada je izlišno govoriti.
Pitanje je, šta dalje? Hoćemo li nastaviti da se zavaravamo kako i dalje pripadama evropskom vrhu ili ćemo početi da mislimo na to, kako sve manje dece igra košarku, a još ih manje zna da je pre tačno jedne decenije, baš na današnji dan selekcija naše SR Jugoslavije u Indijanapolisu osvojila zlatnu medalju. Kao što smo se uverili od američkog zlata do estonskog blata put je dug i često neprohodan, ali ga je naša košarka uspešno prešla.