Dok konstatuje da je televizijsku publiku navikla na uloge negativaca, glumica Jelena Gavrilović sa osmehom počinje priču o roli koja je otkriva u potpuno drugačijem svetlu. Naime, njen novi lik Anđelke Krstić, u seriji "Od jutra do sutra" na Prvoj televiziji, desna je ruka vlasnika VeTV. Za javnost ona je strah i trepet, zaljubljena u svog gazdu i s velikom tajnom. Ona je bila i povod da se za TV Ekran priseti svojih početaka i pričom zaokruži dosadašnju karijeru pred kamerom.
Kakav izazov vam je donela uloga Anđelke?
- To je mač sa dve oštrice zato što je publika navikla da me vidi u određenoj vrsti uloge. Mnogi su voleli moju rolu Tatjane u seriji "Istine i laži", ali jednostavno, Anđelka ima neku drugu vrstu energije. Nadam se da će publika uspeti da uhvati i njen razvoj i tu vrstu transformacije. Znam da moji fanovi vole kad igram negativca. Međutim, najveći izazov mi je zapravo bio da je razdvojim od Tanje.
Koliko ste sebe dali tom liku i otkrivate li svoju ličnost kroz uloge?
- Uvek dajem sebe. U svojim ulogama sebe najbolje sakrivam, jer igram ono što ja nisam privatno i sve što je drugačije od mene.
Zanimljiv je podatak da ste zbog role princeze Evdokije Anđel u seriji "Nemanjići, rađanje kraljevine" išli na časove jahanja i pročitali nekoliko knjiga. Da li je to bila najteža priprema?
- Nisam našla neke posebne knjige o njoj, ali sam puno istražila o tom periodu istorije. Išla sam na časove jahanja i imala ozbiljne pripreme. Bilo mi je interesantno da je odigram. Princeza Evdokija je u našoj istoriji ostala uplaćena i percipirana kao negativan lik, a mislim da je bila tragičan lik.
Smatrate li seriju "Istine i laži" profesionalnom prekretnicom?
- Donela mi je veliku popularnost među širom publikom. Prekretnicom smatram učešće u serijalu "Tvoje lice zvuči poznato", kao i reklamu za jednu banku, kao i angažman u seriji "Sinđelići". Zvuči apsurdno, ali i učešće u mjuziklu "Kosa" u Ateljeu 212. Za mene lično, što uvek volim da istaknem, to je bila sinhronizacija crtanog filma "Zaleđeno kraljevstvo". To je posao u kom sam bila najsrećnija, jer sam radila za decu. Glas mi je ušao u dom svake kuće koja ima dete.
Ima li razlike u radu na seriji i filmu?
- Ima velike razlike. Nije isto kad radiš seriju od deset ili 200 epizoda. To je brži tempo rada, veći obim posla i nekako je zahtevnije. Film je danas prava privilegija za glumca.
Po čemu ćete pamtiti snimanje filma "Gassed Up", koji ste radili u Londonu?
- O filmu "Gassed Up" ne mogu još mnogo da govorim, ali će premijera biti naredne godine na Amazon prajmu. Drugačije je raditi sa strancima, ali mi imamo odlične filmske radnike. Ne bih se složila da je bolje raditi izvan naše zemlje. Za mene je najveća sreća kad glumim na svom jeziku, a izazov da radim i na nekom stranom.
Jednom ste rekli da u Srbiji nije lako biti umetnik.
- U glumi je najvažnija upornost. Na akademiji nas uče da naš posao nije trka na sto metara, nego maraton. Najteže je u glumi ostati i opstati. Gluma je kod nas postala biznis, ali ga treba raditi i dostojanstveno na najpošteniji način.
Kako je došlo do toga da vam se otvori put za internacionalnu karijeru?
- Meni se taj put otvorio i ranije. Igrala sam manje uloge, ali i glavnog negativca druge sezone američke serije "Predstraža". Najviše volim da odem negde i nešto snimim, a onda se vratim kući. Ne znam da li bih mogla da živim u inostranstvu i da se bavim glumom.
Ima li vas u trećem nastavku "Radio Mileve" i koliko vam komedija kao žanr leži?
- "Radio Mileva" je predivna serija. Pojavila sam se samo u jednoj epizodi. Drago mi je što su me pozvali. Nemam često priliku da igram u komediji, a to je žanr koji mi je lepo išao dok sam studirala. Volela bih da odigram još neku komičnu ulogu.
Deo ste ogromne ekipe koja je doprinela da serija "Selo gori, a baba se češlja" bude jedna od najgledanijih u istoriji. Šta vas veže za taj set?
- Mnogo lepih uspomena, ali posebno za film "Braća po babine linije". Pamtiću ga po Mileni Predić, Mandi i Radošu, koji su mi bili partneri. Kad radiš s takvim ljudima, možeš dosta da naučiš.
Koliko se promenio rad pred kamerom otkako ste snimili prvi film s Bajićem "Na lepom plavom Dunavu"?
- Najviše sam o filmu naučila od reditelja Darka Bajića. U njegovom filmu sam prvi put stala pred kameru. Za tu ulogu sam dobila i nagradu za najbolju epizodnu ulogu na Filmskim susretima u Nišu. Videla sam tada kako izgleda proces stvaranja jednog igranog filma. Prvi put sam se tada zaljubila u film.
Koji zadatak vam je do sada bio najlepši, a koji najizazovniji?
- Svaki je bio u datom trenutku najveći, ali i najlepši izazov. Međutim, najteže mi je bilo da glumim na ruskom jeziku, koji sam tada skromno govorila i tek sam ga učila za seriju "Crveni mesec". Ruski glumac je došao kao gost. Kad se sve sabere i oduzme, to iskustvo i tih 18 scena te gura napred i pomera tvoje granice.
Koliko je fizički izgled važan za glumicu?
- Važan je, jer to je prvo što reditelj primeti na vama i određuje tip uloga koje ćete igrati. Ali može biti i neka vrsta prepreke. Dugo godina nisam mogla da shvatim da neke uloge nikad neću moći da igram. Sećam se tokom studiranja, kad su se delili Šekspirovi monolozi, sanjala sam da igram Juliju ili Ofeliju. Međutim, visoka sam i bilo je logično da dobijem Ledi Magbet. Bilo mi je strašno. Međutim, shvatila sam da je to jedna fantastična uloga koja će me možda sačekati jednog dana. Julija nikad neću biti.
Šta smatrate najpresudnijim za to što se bavite glumom, a ne, recimo, turizmom?
- Turizam je bio želja mog oca, ali ja nikad nisam mogla da budem ono što drugi žele, već sam slušala svoj unutrašnji glas.
Da li vam je i dalje gluma ljubav, a muzika strast?
- Oduvek sam znala da želim da budem glumica. Muzika mi je bila u službi glume. Nije tu, objektivno, bilo nikad neke dileme. Međutim, kako sam starija, muzika mi sve više fali. Kad sam bila mala, imala sam svoj svet glume koji nije bio nerazdvojiv od muzike. Uvek sam smatrala da moram to da spojim, a da jedno ne mora da isključuje drugo. Srećna sam kad sebi mogu da pružim te male muzičke izlete, koji mi veoma prijaju.
Jeste li sada u najboljim godinama za glumicu?
- Svaki put kad me pitaju za godine, osećam da sam u najboljim godinama. Mislim da sam sad zrela kao žena i dramska umetnica. Uloge koje me tek čekaju su neki drugi par rukavica. Nisam još ušla u četrdesetu, ali je najvažnije u glumi i životu ići hrabro i dostojanstveno.
(Kurir.rs / Ljubomir Radanov)
Bonus video: