OBAVEŠTAJNE SLUŽBE RUSIJE POTPUNO PODBACILE! Šutanovac: Putinove pretnje ozbiljno shvatiti iako su sve dosadašnje bile neistinite
U ovom trenutku teško je predvideti kraj rusko-ukrajinskog rata, ali, prema raspoloženju javnog mnjenja, kao i saveznika, Ukrajina će teško prihvatiti da joj se oduzme bilo koji deo teritorije, što vodi u dalje sukobe, ocenjuje u intervjuu za Kurir Dragan Šutanovac, osnivač Saveta za strateške politike i bivši ministar odbrane.
Kako navodi, "specijalna vojna operacija" Rusije, koja je trebalo da traje do nekoliko nedelja, prerasla je u najveći ratni sukob na teritoriji Evrope od 1945. godine.
- Posle samo nekoliko dana od početka invazije bilo je jasno da su obaveštajne službe Rusije potpuno podbacile jer se od svega predviđenog desilo upravo suprotno. Niti je ukrajinski narod dočekao cvećem okupatora, niti je ukrajinska vojska za potcenjivanje, niti se Evropa podelila, a konačno, ruska vojska nije pokazala operativne sposobnosti za tako ozbiljnu operaciju. Od prvobitnih ciljeva da se Ukrajina demilitarizuje i denacifikuje došli smo do otvorenih pretnji nuklearnim naoružanjem, što je jasan signal nemoći Moskve da rat okonča konvencionalnim naoružanjem - kaže Šutanovac.
Da li je ovaj rat možda srušio neke mitove o snazi i jačini ruske vojske?
- Mnogi analitičari godinama pišu da je stanje ruskih oružanih snaga mnogo lošije nego što se pretpostavlja, da u vojsci postoji visok stepen korupcije i da veliki deo vojnog budžeta, koji je za toliku vojsku mali, ispari. S druge strane, vojska Rusije očigledno nije prošla neophodne reforme, zadržavši komandni kadar koji je ispod svakog nivoa, regrutni sastav koji nije pravi izbor za okupacioni rat, dok je stanje ratne tehnike poražavajuće. Ovaj rat konačno demistifikuje "drugu" vojsku sveta; nešto slično se desilo sa JNA tokom sukoba u bivšoj SFRJ. Imajući u vidu da u savremenom svetu boj bije i oružje i srce u junaka, kako stvari stoje, oružje nije svetlo, a srce u junaka se našlo na graničnim prelazima u pokušaju da izbegne mobilizaciju.
Ima li mesta strahu od trećeg svetskog rata?
- Sukob s Rusijom ne bih nazvao svetskim ratom, imajući u vidu da u ovom trenutku Rusiju podržavaju samo četiri zemlje, a u slučaju angažovanja nuklearnih potencijala, osuda rata će biti mnogo veća. S druge strane, ukoliko bi se sukob prelio na zemlje zapadne Evrope i SAD, tad bi to bila apsolutna katastrofa. U konvencionalnom ratu Rusija ne bi imala nikakve šanse, a ukoliko bi se koristili nuklearni potencijali, onda bi celo čovečanstvo bilo ugroženo.
Treba li ozbiljno shvatiti Putinove pretnje o upotrebi nuklearnog naoružanja?
- Svaku Putinovu pretnju treba ozbiljno shvatiti. Međutim, interesantno je da su do sada sve pretnje i izjave zvaničnika Kremlja bile paušalne i neistinite. Podsećam da je u nedeljama pred invaziju Moskva zvanično tvrdila da ne postoji šansa da napadnu Ukrajinu, istovremeno optužujući Zapad za histeriju, zatim su pretili kako dobavljačima oružja tako Finskoj i Švedskoj, koje su sad u fazi pristupanja NATO... Ništa od tih pretnji se nije ostvarilo. Ceo svet istovetno razume pretnju nuklearnim oružjem, pošto je očigledno da, kada se rat ne može dobiti na bojnom polju, onda je pretnja nuklearnim naoružanjem izraz slabosti.
Kako biste ocenili odgovor NATO i Brisela na rusku agresiju na Ukrajinu?
- Moskva, kao i svi proruski analitičari i mediji uporno pokušavaju da ovaj rat prikažu kao rat Rusije i NATO. Što su rezultati na bojnom polju lošiji za Moskvu, to je jači narativ o nekakvom sukobu sa celokupnom zapadnom civilizacijom, u kojoj se Moskva samoproglašava braniocem "slobodnog" sveta. Činjenica je da se nikad u istoriji nije desilo ovoliko jedinstvo u Evropi, da svi jednoglasno osuđuju invaziju, a veliki broj zemalja šalje vojnu ili humanitarnu pomoć Ukrajini. Međutim, bez obzira na insistiranje druge strane, NATO nije angažovan u sukobima, a prema stanju na ratištu, ne postoji vojni, a još manje politički razlog da se NATO uključi. Od samog početka invazije zvaničnici Brisela su vrlo jasni - NATO neće intervenisati, a sad je svima jasno i da nema potrebe. Ukrajinska vojska se pokazala izuzetno operativnom, sa visokim moralom i dobrim komandnim kadrom.
Da li Srbija treba da se pridruži sankcijama koje je EU uvela Rusiji? Kako odgovoriti na zahteve koji po ovom pitanju stižu iz Brisela i Amerike?
- Da bismo argumentovano govorili o sankcijama, moramo da se vratimo tačno tri decenije unazad, kada je te 1992. ruski ambasador pri UN javno glasao za uvođenje sankcija SRJ, tj. Srbiji. Rusija nijednog momenta nije oklevala da zaštiti svoje interese bilo uvođenjem sankcija, bilo putem prodaje naoružanja Hrvatskoj u vreme UN embarga ili prilikom povlačenja svojih jedinica sa Kosova, što je prethodilo pogromu iz marta 2004. U svim tim slučajevima ruska strana je pokazala da je u spoljnoj politici jedino interes večan, a mi smo im svaki put opraštali. Sada se nalazimo u obrnutoj situaciji, u kojoj bi očekivano bilo da Moskva ima razumevanja za interese Srbije i da makar prećutno prihvati realnost, koju smo mi prihvatili 1992. Nažalost, to se ne dešava i, umesto da dobijemo razumevanje i podršku jer naše sankcije ne bi ugrozile niti građane niti privredu u Rusiji, nama stižu poruke neprijateljstva, koje čak ne dobijaju ni države koje naoružavaju Ukrajinu.
Pretnja automatskim isključenjem iz sistema nabavki gasa, kao i sad već svima jasno finansiranje i forsiranje desničarskih stranaka i pokreta, za mene nisu ništa drugo do otvoreno neprijateljstvo. Bez obzira na te preteće aktivnosti, Srbija bi trebalo da se ugleda na Rusiju, koja uvek brine samo o svojim interesima, i da se priključi sankcijama iz puno razloga. Pre svega, smatram da je neophodno da se jasno ogradimo od svake zemlje koja u 21. veku ima nameru da vodi osvajačke ratove i priključuje teritorije, a svakako moramo da mislimo i na našu privredno-ekonomsku zavisnost od zapadnih zemalja. Na kraju, od 2000. godine sve vlade Srbije su se zalagale za evrointegracije, a naš parlament je u više navrata izglasavao strategije koje su obavezujuće za vladu.
Da li ste optimista da bi se moglo uskoro doći do nekog rešenja za kosovsko pitanje? Čini se da su se poslednjih meseci ovim povodom, kao nikad ranije, angažovali i SAD i EU... I da li bi možda vođenje dijaloga trebalo da preuzme Amerika, koja se pokazuje kao proaktivnija strana?
- U javnosti se stvara utisak da se ubrzano radi na presecanju kosovskog čvora, međutim, realnost nije takva. Činjenica da su obe strane posle dugo vremena obnovile proces pregovora, koji je Kurti doveo u ćorsokak, ni na koji način ne ukazuje da se ide ka brzom rešenju. Stvari su dosta jednostavne, Beograd je pod garancijom Brisela potpisao sporazum sa Prištinom i konačno je vreme da Priština krene da ispunjava svoj deo obaveza. Ne vidim kako neko može da očekuje dalje sporazume ako se potpisani ne ispunjavaju. S druge strane, imamo suficit pregovarača/izaslanika. Pored pomenutih EU i SAD, sad Britanija, Francuska i Nemačka imaju svoje izaslanike, što pravi konfuziju i devalvira ulogu EU, tj. Lajčaka. Međutim, objašnjenje Putina prilikom "aneksije" četiri oblasti, gde povlači paralelu sa Kosovom, dodatno slabi naše pozicije i u UN. Iako Kremlj nikad nije objasnio povlačenje svoje vojske sa Kosova, još tada je bilo jasno da Moskva za svoj interes pravi vin-vin situaciju. Konačno, Srbija sve vreme učestvuje u razgovorima, ispunjava obaveze koje proizlaze iz sporazuma i vreme je da se izaslanici pozabave Prištinom i njenim obavezama.
Boban Karović