Glumac Nenad Okanović oduševio je publiku u seriji "Selo gori, a baba se češlja" u kojoj tumači lik sina Dragana, a onda su se uloge samo nizale. Ipak, o njegovom privatnom životu malo se zna.
Dramski umetnik i student Mirjane Karanović progovorio je o svim nedaćama sa kojima se susretao otkad je postao popularan, kao i o svom odrastanju, supruzi Željani i nekim teškim momentima koje je preživeo.
- Sećam se jedne od mnogobrojnih situacija kada sam sedeo sa svojim prijateljima u jednom kafiću u Beogradu. U to vreme serija „Selo gori" uveliko se emitovala na RTS i bio sam poznat široj javnosti, ljudi su me prepoznavali na ulici. Nas nekoliko smo malo više popili i glasno smo pričali, da ne kažem vikali. Devojka koja je sedela u blizini našeg stola okrenula se ka meni i rekla: "Šta se ti foliraš? Zašto tako pričaš, nisi pred kamerama?" Odgovorio sam joj da stvarno govorim isto kao i u seriji i onda je shvatila da se ne pretvaram - priča Okanović za Hit i dodaje da su u početku i neke njegove kolege imale predrasude prema njemu:
- Pojedinci su mislili da sam totalni kreten u toj seriji. Posle toga, kada su me videli uživo, promenili su mišljenje i priznali mi, da su zbog te uloge imali predrasude o meni. Minogi ljudi ne vole tu seriju i za njih sam seljak, a ja se zapravo ponosim ulogom Sina Dragana.
Glas mu zaštitni znak
Nenad kaze da su zbog te uloge gotovo svi mislili da je amater, a ne školovani glumac.
- U početku su svi mislili da sam naturščik. Ljudi su me mnogo poistovetili sa likom, pa kada bi me zaustavijali na ulici, govorili bi: "A, pa ti si normalan, nisi kao Sin Dragan." To mi je bio veliki kompliment, jer znači da sam toliko bio uverljiv u izgradnji tog lika da su svi mislili da taj čovek zaista postoji.
Okanović je objasnio zbog čega ima promukao glas, koji je danas njegov zaštitni znak.
- Nije mi ceo život takav glas.
U jednom momentu, nakon srednje škole, dobio sam hroničnu upalu glasnih žica i vremenom se glas sve više pogoršavao. To mi uopšte ne smeta jer nemam osećaj da mi glas zvuči čudno. Okanović otkriva da je zamalo falilo da odbije rolu Sina Dragana, koja ga je lansirala u sam vrh popularnosti.
-Od 2002. godine bio sam u pozorišnoj trupi sa još nekoliko glumaca i igrali smo predstave u Novom Sadu. Tri godine nakon toga supruga Željana i ja smo dobili prvog sina, Danila, i već tada sam napustio trupu da bih mogao da izdržavam porodicu jer nisam ništa zarađivao. Nisam želeo da mi roditelji pomažu.
- Tada sam napustio glumu i zaposlio se u duvanskoj industriji u Senti na poziciji montažera da bih imao para da detetu kupim pelene - priča Nenad i priseća se sudbinosnog susreta koji mu je zauvek promenio karijeru:
- Jednog dana supruga i ja smo svratili sa sinom Danilom do "Mekdonaldsa" da pojedemo sladoled. Tamo sam sreo svoju drugaricu, pozorišnu rediteljku, u pratnji njenog dečka, takođe režisera, Gorana Stankovića. Rekao mi je da radi kao asistent režije na jednoj seriji i da će me pozvati na kasting. Nisam imao pojma da se radi o seriji ,Selo gori, a baba se češlja". Pozvao me je nakon tri dana i rekao da dodem i ponesem nekoliko fotografija. Radoš Bajić se nasmejao kada je video fotografije jer nisu bile profesionalne već uslikane na bazenu. Odmah sam dobio ulogu. U to vreme na Pinku se emitovala serija „,Seljaci", koja mi se uopšte nije dopadala. Mislio sam da će i „,Selo gori" biti u tom fazonu i hteo sam da odbijem ulogu, a da nisam ni pročitao scenario.
Žena ga ubedlila
Okanović bi verovatno i propustio priliku života da ga supruga nije ubedila da prihvati ulogu u seriji Selo gori.
- Pročitala je scenario i rekla mi da to ne izgleda onako kako ja zamišljam. Uzeo sam da ga pogledam i bilo mi je još gore, jer replika mog lika skoro da uopšte nije ni bilo. Samo par puta izgovara: „Tata, tata." U prve četiri epizode moj lik je bio nebitan. Međutim, kako je snimanje odmicalo, zajedno sa Radošem sam nadograđivao lik Sina Dragana. Video je da mi leži i počeo je da dopisuje tekst za njega i da ga širi. Osetio je da će ga publika zavoleti. Ostalo je istorija. Sada kada pogledam, napravio bih životnu grešku da sam odbio tu ulogu.
Nenad je od malih nogu bio borac, i u detinjstvu je, kako kaže, bio veoma nestašan.
- Rodio sam se u Kraljevu, a odatle je i moja majka Dragica rodom. Nakon što sam došao na svet, moji su se preselili u Bratunac, u sadašnjoj Republici Srpskoj, i tamo sam živeo prvih pet godina života. Nakon toga, otac Miloš je dobio posao u Duvanskoj industriji u Ljubovijii, zbog toga smo se preselili u njegovo rodno seljo Vrhpolje, koje je svega tri kilometra udaljeno od Ljubovije. Osnovnu školu sam upisao u Vrhpolju. Bio sam odličan đak, ali nestašan. Od prvog do četvrtog razreda bilo je samo jedno odeIjenje i samo nas 10 učenika. Škola je imala svega četiri učionice i poljski ve-ce, nije bilo pravog. Sami smo ložili peć na drva da bismo ugrejali učionice. Bio sam đak pešak, tri kilometra sam išao od kuće do škole i isto toliko nazad.
Raspad jedne zemlje
Nenad kaže da taj period svog života pamtiti po lepim, ali i po ružnim stvarima, jer kada je pošao u četvrti razred osnovne škole, tadašnja SFRJ se raspadala i buktali su ratovi.
- Kuća mi je bila blizu Drine, nekih 200 metara, a iza nas je bilo brdo sa šumom. To je raj na zemlji za decu. Brat, drugari i ja smo se često igrali u šumi i kraj reke. Sve je bilo lepo dok nije počeo rat, koji se desavao u našoj blizini, bukvalno ispred očiju. Nagledao sam se svačega, i ranjenih i mrtvih ljudi. To su stvari o kojima izbegavam da govorim, pokusavam da ih potisnem. U tom ratu stradali su i neki članovi moje familije. Bio sam dete i nisam razumeo ozbiljnost situacije. Kad je rat bio završen, shvatio sam da smo bili mnogo srećniji nego deca u Beogradu, jer je u glavnom gradu posleratni period tokom devedesetih bio jeziv. Skidali su ljudima cipele sa nogu da bi preživeli. Toga nije bilo u manjim mestima. Koliko god to čudno zvucalo, bilo je zdravije okruženje, iako je bio rat.
Srednju školu zavrsio je u Ljuboviji, a tamo je pronašao i svoju prvu ljubav, sa kojom je i danas u braku.
- Gimnaziju "Vuk Karadzić" završio sam u Ljuboviji. To je prva i jedina gimnazija u tom mestu. Tamo mi se desila i prva ljubav, sa kojom sam danas u braku i imamo dvoje dece. Željana i ja se zapravo znamo još od sedme godine zivota. Zajedno smo trenirali karate u Ljuboviji, jer je to bio jedini sport koji si tamo mogao da upišeš. Tu smo se Željana i ja prvi put upoznali. Posle smo počeli zajedno da idemo i na folklor - priča Nenad i kaže da nije baš prošao slavno kada joj je prvi put priznao da je zaljubljen u nju:
- Željanu sam startovao za doček Nove 1997. godine na jednoj žurki. Pitala me je šta radim, a ja sam joj odgovorio: "Čekam tebe." Tada sam joj rekao da mi se sviđa i da bih voleo da se zabavljamo. Ona mi je odgovorila: „Jao, pa kako, mi smo samo drugari. Baš sam se smorio tada. Nismo se tada smuvali, ali nisam hteo da odustanem i naredna tri meseca sam bio uporan. Od te večeri počeli smo često da se čujemo telefonom, da pričamo i da se viđamo, i 22. marta 1997. zvaničo smo počeli da se zabavljamo. Tada je pao i naš prvi poljubac.
Buntovna mladost
Ubrzo je shvatio da je Željana žena njegovog života, što joj je odmah i priznao: - Posle dvadeset dana zabavljanja rekao sam joj da će mi biti žena. Tada smo imali 17 godina. Odgovorila je u fazonu da pričam gluposti, ali ja sam to duboko u sebi znao i bio sam u pravu.
Zbog Nenadove buntovne mladosti, njihova veza je bila na staklenim nogama. - Bio sam baš mlad. U to doba sam divljao i dosta vremena provodio sa drugarima. Prvih mesec dana veze gotovo se nismo ni viđali. Nekad sam joj se javljao, a nekad ne, jer još uvek nisam bio navikao da budem vezan za nekog. Nakon godinu dana zabavljanja otišli smo na ekskurziju u Crnu Goru i posetili manastir Mileševu. Tada mi je prvi put ozbiljno rekla da nam veza nije dobra, da neće uspeti i da je najbolje da raskinemo jer uopšte ne provodim vreme sa njom, Tada sam joj obećao da ću se promeniti i da ću se potruditi da nam veza uspe. Mileševa i Beli anđeo u njemu su nam doneli sreću i od tada je u našem odnosu sve krenulo nabolje.
Nenad kaže da je ceo život bio ekstrovertan i da je voleo da bude u centru pažnje. Kao klinac želeo je da upiše medicinu, ali je onda shvatio da je gluma njegova najveća ljubav.
- U prvom razredu osnovne škole tokom igranja fudbala sudario sam se sa jednim dečkom i polomio obe cevanice. On je bio šesti razred, dosta krupniji od mene i baš me je povredio. Tada sam hteo da upisem medicinu i lečim ljude, pored toga, voleo sam i glumu, što se kasnije ispostavilo da će biti moj životni poziv. Bio sam opčinjen serijom „Top lista nadrealista". Zajedno sa bratom od ujaka počeo sam da pišem i organizujem predstave. Da nije bilo Nadrealista, možda nikada ne bih postao glumac. U Ljuboviji smo imali Kulturno-umetničko društvo i tražili od tadašnjeg predsednika da se napravi predstava. Uslišio je naše zelje. Predstavu "Pozdravi nekog" režirao nam je sada pokojni Zoran Dolnić iz Bogatića. On je dosta uticao na mene i bog njega sam definitivno odlučio da postanem glumac.
Čovek seljak
Nenad je pri kraju četvrte godine odlučio da ga za upis na Fakultet dramskih umetnosti sprema ni manje ni više nego veliki Danilo Lazović. Miša Janketić i on igrali su predstavu „Karađorđe" u Ljuboviji. U tom trenutku vodio sam noćni program na jednom lokalnom radiju. Radio je bio odmah pored scene gde su njih dvojica nastupali. Sačekao sam ih da izađu iz garderobe i prisao sam Danilu. Predstavio sam se i pitao ga da li hoće da me sprema za glumu. On kaže: „Evo ti ga Miša, on to radi", „Ne, ja baš hoću vas", odgovorio sam Danilu. Rekao mi je: „Koji će ti to davo. Šta ti radi otac? Idi radi isto što i on, ti si čovek seljak, obrađuj zemlju." Bio sam toliko uporan da je na kraju morao da mi ostavi svoj broj fiksnog telefona, jer tada nije bilo mobilnih. Zapisao sam ga na unutrašnjoj strani ormana da ga ne bih izgubio. Počeo sam da ga zovem i maltretiram dok nije rekao: "Ajde dođi u Beograd da te čujem.
Nenad se spakovao i zajedno sa svojim roditeljima otišao u Danilovu kuću na Avali, gde je neko vreme živeo sa njegovom porodicom.
- Tada je uveliko trajalo NATO bombardovanje i nisam isao u školu. Stigao sam sa ocem i majkom kod njega kući. Otišli smo na sprat, gde sam mu izrecitovao nekoliko dramskih tekstova koje sam spremio. Sišli smo dole i pred svima je rekao: „U redu, spremaću te." Bio sam presrećan. Roditelji i ja ustajemo da krenemo kući, a Danilo me u tom trenutku pita: „Gde ćeš ti? Je I' ti hoćeš da te ja spremam? Tvoji roditelji mogu da idu, ti ostaješ ovde, Neka ti samo donesu garderobu da imaš"- Mesec dana sam bio kod njega kuci, hranio se i spavao kao da sam član porodice. Njegova supruga Branka, ćerke Jelena i Milena i sinovi Vuk i Miloš bili su divni prema meni. Preko dana me je spremao glumu, a onda bi uveče okupio celu porodicu i pred njima svako veče izvodio predstave. Nakon mesec dana, roditelji su došli po mene i ćale ga je pitao koliko je dužan da plati. Danilo je to odbio, rekao da mu ne pada na pamet da bilo sta naplaćuje inače će da se naljuti. Rekao je da me je podučavao jer sam bio uporan i imam talenta za glumu. U tu čast i zbog divnog prijateljstva, svom prvom sinu dao sam ime po njemu. .
Porodično blago
Prijemni za glumu polagao je odmah nakon završetka NATO bombardovanja 1999. godine i upisao je u klasi Mirjane Karanović.
- Mira je bila dobar profesor. Sećam se da smo nekoliko kolega sa klase i ja zakasnili na prvi čas glume. Mira nam nije dala da izađemo na scenu i rekla nam je da sednemo u publiku. Posle nam je rekla: „Volim ja mangupe, ali budi ti i mangup i uči." I tu je bila apsolutno u pravu. Naučio sam dosta od nje i od asistenta Nebojše Ljubišića iz JDP-a. Bili su neverovatan spoj. Na trećoj godini glume dobio je prvu ulogu u karijeri, i to u seriji , Porodično blago" Siniše Pavića. Bila je to mala, epizodna uloga. Igrao sam poručnika Jovana Stevanovića. Imao sam jedan dan snimanja i zajedničku scenu sa Nebojšom Glogovcem. On je tada u seriji služio vojsku, zaboravio je pušku, a ja sam glumio nekog poručnika, iako sam tada imao samo 22 godine. Doneli su mi neku uniformu koja mi je bila prevelika. Mislim da mi je Danilo Lazović kumovao za tu ulogu. Nikad mi nije rekao, ali sam posle shvatio da me je on preporučio.
Tri godine posle te uloge, Nenad i njegova supruga Željana dobili su prvo dete.
- Željanu nisam ni zaprosio. Ostala je trudna i to je bilo to. Formalno smo se vencali u opštini zhog deteta da ne bih morao posle naknadno da ga priznajem. Realno, naš datum venčanja često i zaboravimo. Prve godišnjice venčanja setila se moja majka i zvala nas je da nam čestita, i tako smo saznali da nam je važan dan. Mi u stvari godišnjicu braka i vezu proslavljamo 22. mar- ta, dan kada smo zvanično počeli da se zabavljamo.
Nenad i Željana posebno pamte 2007. godinu, kada im se rodio drugi sin, Trifun.
- Kad smo bili mladi, Željana i ja smo hteli mnogo dece. Željana je ostala trudna i treći put, ali je, nažalost, imala pobačaj i izgubila bebu. Posle toga neko vreme nije smela da ostaje u drugom stanju. To je bilo dve godine posle Trifunovog rođenja. Srećom, dobili smo dva deteta pre toga, pa nam to nije bilo toliko strasno.
Nenad tvrdi da sa suprugom živi u skladnom braku i da se do sada nije dogodilo da se posvađaju.
-Raspravljamo se, ali se nikad za ovih 25 godina koliko smo zajedno nije desilo da ne razgovaramo. Stroži sam prema deci od Željane. Oboje razgovaramo sa njima kao da smo drugari i drago mi je zbog toga, jer ja nisam imao tako otvoren odnos sa svojim roditeljima.
Kurir.rs/ Hit
Bonus video: