Prvi put kada su ga ruski vojnici uhvatili, vezali su ga, pokrili oči i danima držali u rovu prekrivenom drvenim daskama.
Onda su ga tukli, iznova i iznova: noge, ruke, čekić po kolenima, sve praćeno besnim psovanjem Ukrajine. Pre nego što su ga pustili, oduzeli su mu pasoš i ukrajinsku vojnu legitimaciju — sve što je imao da dokaže svoje postojanje — i uverili se da tačno zna koliko je njegov život bezvredan.
"Nikome nisi potreban“, rugao se komandant. "Možemo da te upucamo bilo kada, zakopamo te pola metra ispod zemlje i to je to".
Brutalni susret krajem marta bio je samo početak. Andrija Kocara su još dva puta uhvatile i mučile ruske snage u Izijumu, a bol bi bio još gori, piše Asošijejted pres.
Rusko mučenje u Izijumu bilo je proizvoljno, široko rasprostranjeno i apsolutno rutinsko i za civile i za vojnike širom grada, pokazalo je istraživanje AP-a. Dok je tortura bila evidentna i u Buči, to devastirano predgrađe Kijeva bilo je okupirano samo mesec dana. Izijum je služio kao sedište ruske vojske skoro sedam meseci, tokom kojih su svuda uspostavili mesta za mučenje.
Na osnovu izveštaja preživelih i policije, novinari AP-a su locirali 10 mesta za mučenje u gradu i ušli u njih pet. Oni su uključivali duboku jamu u stambenom kompleksu sa urmama uklesanim u zidu od cigle, lepljivi podzemni zatvor koji je smrdeo na mokraću i trulu hranu, medicinsku kliniku, policijsku stanicu i obdanište.
AP je razgovarao sa 15 preživelih ruske torture u oblasti Harkova, kao i sa dve porodice čiji su najmiliji nestali. Dva muškarca su više puta odvođena i zlostavljana. Jedan pretučeni, onesvešćeni ukrajinski vojnik prikazan je njegovoj ženi kako bi je primorao da pruži informacije koje jednostavno nije imala.
AP je takođe potvrdio da je osam muškaraca ubijeno pod mučenjem u ruskom pritvoru, prema rečima preživelih i porodica. Svi osim jednog bili su civili.
Na mestu masovne grobnice u šumama Izijuma, najmanje 30 od 447 nedavno iskopanih tela ima vidljive tragove mučenja — vezane ruke, bliske rane od vatrenog oružja, rane od noža i slomljene udove, prema regionalnom Harkovu tužilaštvo. Te povrede su odgovarale opisima bola koji su preživeli.
Novinari AP su takođe videli tela sa vezanim zglobovima u masovnoj grobnici. Usred drveća nalazile su se stotine jednostavnih drvenih krstova, većina obeležena samo brojevima. Na jednom je stajalo da se grobnici nalaze tela 17 ukrajinskih vojnika. Najmanje još dve masovne grobnice pronađene su u gradu, sve teško minirane, saopštile su vlasti.
Lekar koji je lečio stotine povređenih u Izjumu rekao je da su ljudi redovno pristizali u njegovu sobu za hitne slučajeve sa povredama koje su u skladu sa mučenjem, uključujući rane od metaka po šakama i stopalima, slomljene kosti i teške modrice i opekotine. Niko od pacijenata nije želeo da kaže odakle mu povrede, rekao je.
"Čak i kada bi ljudi došli u bolnicu, tišina je bila norma“, rekao je šef dr Jurij Kuznjecov. Dodao je da je jedan vojnik došao na lečenje zbog povreda šake, očigledno od lisica, ali je odbio da kaže šta se dogodilo.
Muškarci koji su bili povezani sa ukrajinskim snagama su više puta izdvajani za mučenje, ali je svaki odrasli muškarac rizikovao da bude uhvaćen. Matilda Bogner, šefica misije UN za ljudska prava u Ukrajini, rekla je agenciji AP da su dokumentovali "široko rasprostranjenu praksu mučenja ili lošeg postupanja prema civilnim zatočenicima“ od strane ruskih snaga i podružnica. Mučenje vojnika je takođe bilo sistemsko, rekla je ona.
Mučenje u bilo kom obliku tokom oružanog sukoba je ratni zločin prema Ženevskim konvencijama, bilo da se radi o ratnim zarobljenicima ili civilima.
"Služi u tri svrhe“, rekla je Rejčel Denber iz Human rajts voča. "Mučenje da se izvuku informacije, ali je i da se kazni i seje strah. To je slanje jezive poruke svima ostalima".
Bez utočišta
Novinari AP-a pronašli su Kocara (26) kako se krije u manastiru u Izijumu, sa plavom kosom uredno vezanom na pravoslavni način i bradom. Nije imao načina da bezbedno kontaktira svoje voljene, koji su mislili da je mrtav.
Još u martu, nakon svog prvog kruga mučenja, Kocar je pobegao u crkvu sa zlatnom kupolom u Piščanskom. Ruski vojnici su bili svuda, i nigde u Izijumu nije bilo bezbedno.
Skrivajući se među ikonama, Kocar je slušao tutnjavu ruskih oklopnih vozila napolju i razmišljao o samoubistvu. Bio je vojnik nešto manje od mesec dana i nije imao pojma da li je neko u njegovoj maloj jedinici preživeo ruske napade.
Kada je nekoliko dana kasnije izašao iz crkve, uhvatila ga je ruska patrola. Zadržali su ga nedelju dana. Njegovi otmičari "šalili" su se da će mu obrijati noge nožem, a zatim su naglas raspravljali da li da mu u potpunosti odseku udove.
"Uzeli su, ne znam šta tačno, malo gvožđa, možda staklenih šipki i malo po malo spaljivali kožu“, rekao je.
Nije znao ništa pa su ga ponovo oslobodili, i opet je potražio utočište kod monaha. Nije imao gde da ode.
Do tada je crkveno-manastirski kompleks postao sklonište za oko 100 ljudi, među kojima 40 dece. Kocar je počeo da živi kao monah, pomagao je pravim monasima u brizi oko izbeglica i provodeći sate ispred pozlaćenih ikona u kontemplaciji.
U međuvremenu, Izijum se pretvarao u rusko logističko čvorište. Grad je bio prepun vojske, a struja, gas, voda i telefonska mreža su mu prekinute. Izijum je bio praktično odsečen od ostatka Ukrajine.
Vrisci u noći
Takođe u proleće Rusi su prvi put potražili Mikolu Mosjakina, vozeći se po izrovanim zemljanim putevima dok nisu stigli do ograđene kolibe ukrajinskog vojnika. Mosjakin (38) se prijavio nakon početka rata, ali ne u istoj jedinici kao Kocar.
Bacili su ga u jamu sa stajaćom vodom, vezali mu lisice i obesili ga za okove dok mu koža nije utrnula. Uzalud su čekali da progovori, a onda su pokušali ponovo.
"Tukli su me motkama. Udarali su me rukama, nogama, gasili cigarete, pritiskali šibice na mene”, ispričao je on. "Rekli su, 'pleši', ali ja nisam plesao. Pa su mi pucali u noge".
Posle tri dana bacili su ga blizu bolnice uz komandu: "Reci im da si imao nesreću".
Najmanje još dva muškarca iz Mosjakinovog kvarta, otac i sin koji su obojica civili, odvedeni su u isto vreme. Otac je AP-u pričao o dve nedelje u podrumskoj ćeliji šapatom, zureći u zemlju. Njegov odrasli sin odbija da o tome uopšte govori.
Ta porodica, zajedno sa još jednim čovekom koji je takođe mučen u podrumskoj ćeliji na istočnoj obali Izijuma, govorila je pod uslovom da ostane anonimna. Prestravljeni su da će se Rusi vratiti.
Mosjakin je ponovo zarobljen od strane druge ruske jedinice samo nekoliko dana kasnije. Ovog puta našao se u školi broj 2, podvrgnut rutinskom batinanju zajedno sa ostalim Ukrajincima. Novinari AP-a pronašli su odbačenu jaknu ukrajinskog vojnika u istoj plavoj ćeliji koju je detaljno opisao. Škola je takođe služila kao baza i poljska bolnica za ruske vojnike, a poginula su najmanje dva ukrajinska civila koja su tamo držana.
Ali vojnici su ponovo oslobodili Mosjakina. Do danas ne zna zašto.
Niti razume zašto bi ga pustili samo da bi ga ponovo uhvatili nekoliko dana kasnije i odvukli u prepunu garažu medicinske klinike blizu železničke pruge. Sa njim je zatvoreno više desetina drugih Ukrajinaca, vojnika i civila. Dve garaže su bile za muškarce, jedna za žene i jedna veća — jedina sa prozorom — za ruske vojnike.
Žene su držane u garaži najbližoj vojničkom stanu. Njihovi vrisci su se čuli noću, prema rečima Mosjakina i Kocara, koji su obojica držani na klinici u različito vreme. Zvaničnici ukrajinske obaveštajne službe tvrde da su žene redovno silovane.
Za muškarce, soba 6 je bila za mučenje strujom. Soba 9 je bila za vodene daske, rekao je Mosjakin. Opisao je kako su mu lice pokrili platnenom kesom i sipali vodu iz čajnika kako bi oponašali osećaj davljenja. Takođe su mu priključili nožne prste na struju i šokirali ga elektrodama na ušima.
Ovde je Mosjakin gledao kako ruski vojnici izvlače beživotna tela dvojice civila koje su mučili na smrt, oba iz naselja Gonharovka u Izijumu.
Kocar je odveden na kliniku u julu i dobio je nešto drugačiji tretman, uključujući gas masku iz sovjetskog doba i elektrode na nogama. Novinari AP-a su takođe pronašli gas maske u dve škole.
Kada je Kocar stigao, ljudi su tamo već bili 12 do 16 dana. Rekli su mu da su mu da im lome ruke i noge i da su neki ljudi izvedeni na streljanje. Zakleo se da, ako preživi, više nikada neće dozvoliti da bude uhvaćen.
Pustili su ga posle nekoliko nedelja. Žudeo je za poznatim licima i ljudima koji mu ne žele zlo. Vratio se monasima.
"Kada sam izašao, sve je bilo zeleno. Bilo je veoma, veoma čudno, jer nije bilo apsolutno nikakve boje“, rekao je on. “Sve je bilo divno, tako živopisno.”
Plitki grob
Sredinom avgusta, tela trojice muškaraca pronađena su u plitkoj jami u šumi na periferiji grada.
Ivan Šabelnik otišao je od kuće sa prijateljem 23. marta da sakupi šišarke kako bi porodica zapalila samovar i popila čaj. Nikada se nisu vratili.
Drugi čovek koji je išao sa njima nevoljno je ispričao Šabelnikovoj porodici o mučenju koje su svi zajedno pretrpeli, prvo u podrumu obližnje kuće, a zatim u školi broj 2. Zatim je napustio grad.
Njihova tela je sredinom avgusta, poslednjih dana okupacije, pronašao čovek u potrazi za ogrevom. Pratio je miris smrti iz plitkog groba u šumi.
Šabeljnjikove šake su bile upucane, rebra slomljena, lice neprepoznatljivo. Prepoznali su ga po jakni koju je nosio, iz lokalne fabrike žitarica u kojoj je radio. Njegova ožalošćena majka pokazala je AP-u fotografiju.
"Zadržao je ovu fotografiju sa sobom, na kojoj smo zajedno kada je bio mali dečak“, rekla je Ljudmila Šabelnik, u suzama. "Zašto su uništili ljude poput njega? Ne razumem. Zašto se to dogodilo našoj zemlji?"
Njegova sestra Olha Zaparoščenko prošetala je sa novinarima grobljem i pogledala njegov grob.
"Mučili su civile kako im se ćefnulo, kao siledžije", rekla je ona. "Imam samo jednu reč: genocid".
Glavni tužilac regiona Harkov, Oleksandr Filčakov, rekao je za AP da je prerano da se utvrdi koliko je ljudi mučeno u Izijumu, ali je rekao da ih je vrlo verovatno više desetina.
"Svakodnevno nam se javlja mnogo ljudi sa informacijama, ljudi koji su bili na okupiranim teritorijama“, rekao je on. "Svakog dana nam dolaze rođaci i kažu da su njihove prijatelje, njihovu porodicu, mučili ruski vojnici".
"Živ sam"
Posle konačnog bekstva, Kocar se krio u manastiru više od mesec dana. Bez dokumenata i pristupa telefonu kako bi dokazao svoj identitet, previše se plašio da ode.
Kocarova porodica nije imala pojma šta mu se dogodilo. Jednostavno su ga prijavili kao nestalog, poput mnogih drugih ukrajinskih vojnika zatečenih na pogrešnoj strani fronta.
S naporom je razgovarao sa novinarima AP-a, a u jednom trenutku ih je zamolio da isključe kameru kako bi se pribrao. AP je kontaktirao Komesara za pitanja nestalih lica pod posebnim okolnostima, koji je putem fotografije u dosijeu potvrdio prijavu nestalog lica i njegov identitet. Tada se Kocarova jedinica, koja je napustila Izium u neredu, vratila i ušla mu u trag.
Kocar ne zna šta sledi. Ukrajinski zvaničnici su i dalje u procesu vraćanja njegovih ličnih dokumenata, a bez njih on ne može nigde. Želeo bi psihološku pomoć kako bi se izborio sa traumama od torture i za sada ostaje sa monasima.
"Da nije bilo njih, verovatno uopšte ne bih preživeo“, rekao je. "Oni su me spasili."
Kocarov prvi poziv bio je sestri njegovog najboljeg prijatelja — jedinoj osobi u čitavom krugu njegovih voljenih za koju je bio siguran da je na bezbednom mestu. Nacerio se dok se veza uspostavljala.
"Reci mu da sam živ“, rekao je. "Reci mu da sam živ i u jednom komadu".
*Sve informacije o sukobu u Ukrajini na portalu Kurir.rs prenete su iz izvora koji su se do sada pokazali prilično relevantnim, i koje u skladu sa okolnostima i dužnom novinarskom pažnjom dodatno proveravamo. Ipak, kako je u toku i pravi medijski i propagandni rat, redakcija Kurira moli čitaoce da nam skrenu pažnju na eventualne dezinformacije i lažne vesti, kako bismo pravovremeno reagovali i ispravili eventualne greške.
Informacije slati na mejl redakcija@kurir-info.rs
Kurir.rs/AP