Poslednji u nizu tragični slučaj stradanja deteta kao posledice nepažnje roditelja naveo nas je da se zapitamo kako i na koji način da procenimo u kom trenutku je dete sposobno da bez rizika ostane samo kod kuće.
Neprestano prisustvo roditelja i konastantni nadzor nad detetom nisu garancija bezbednosti kažu sociolozi.
- Ostajanje kod kuće, to nije neka tragedija i nije put u neko loše vaspitno stanje, ja mislim da to samo deluje osamostaljujuće na dete, naravno uz svu podršku roditelja, da ono ne misli da je ostavljeno, da niko neće doći, i tako dalje - kaže Zorica Mršević, sociolog.
Psiholozi smatraju da decu treba učiti da ostaju sami, ali postepeno, od par minuta odsustva iz prostorije, pa naviše i na taj način ih navikavati na samostalnost.
- Neke stvari roditelji decu moraju da nauče, to je roditeljski zadatak. Moraju da ih nauče koje su opasnosti koje ih vrebaju u kući, dakle gde su izvori, struje, vatre, vode. Da su to neke zone sa kojima se ne treba igrati. Treba deci pokazati te opasnosti, dakle šta se desi ako se uključi rerna, ringla i ako dođe u kontakt sa nekim drugim materijalima. Dakle mi možemo sve da predupredimo - kaže Marija Milenković, psiholog.
Iako je otac dvogodišnjeg dečaka koji je nastradao nakon što je ostavljen sam u kući u Bačkom Petrovcu priveden zbog krivičnog dela protiv opšte sigurnosti, u teoriji naš pravni sistem ovakve slučajeve ne doživljava kao prekršaj.
- Zakon propisuje da dete predškolskog uzrasta ne bi smelo odnosno ne bi trabalo da se ostavlja bez nadzora, ali nigde ne propisuje i ne podrazumeva nikakve sankcije niti kazne - kaže advokat Ivan Simić.
Ono u čemu su naši sagovornici saglasni, jeste da su prevencija i pravovremena reakcija najvažniji, kao i da mesta koja u domu predstavljaju najveće izvore opasnosti treba dodatno obezbediti i otežati deci pristup ovim objektima.
Kurir.rs